Dolazak prvog voza prugom od Niša ka Leskovcu i Vranju izazvao je komšijske zađevice između žitelja dve varoši koje su otvaranjem železnice postale vidljive na karti Evrope.
Na Berlinskom kongresu Milanu Obrenoviću dat je zadatak da izgradi železničku prugu od Beograda do Niša i dalje prema Leskovcu i Vranju. Drugi srpsko – turiski rat je uveliko trajao, a inženjeri su proučavali trasu od Đunisa prema Ristovcu, granici Srbije koja je uspostavljena aktima Kongresa u Berlinu.
Železnička konvencija je potpisana 28.marta 1880. godine i predviđala je izgradnju pruge od Beograda do Vranja za naredne tri godine. Bilo je među poslanicima Narodne skupštine, koja je zasedala u Kragujevcu, mnogo otpora za prihvatanje ove konvencije, jer se tada smatralo da „izgradnjom pruge Austrougarska želi i dalje da Srbiju drži u zavisnosti i pod svojom kontrolom“.
Konvencija je ipak usvojena iako je ostala nedoumica o izgradnji deonice železničkog koridora od Niša do Vranja.
Trebalo je premostiti obronke Grdeličke klisure, pa je zauzet stav da se radi o „vozdenom ćorsokaku“ za buduću trasu. Izgradnja je na kraju trebalo da počne 3. decembra 1880.godine, kao koncesioni projekat u kome je država Srbija imala samo pravo „gole svojine, a mogla je i da određuje transportne tarife za robu i putnike kao i red vožnje“.
Gradnja železnice potrajala je duže od predviđenog roka. Trasa je završena početkom 1886.godine. Prošlo je tačno osam godina od oslobođenja Vranja od viševekovne osmanlijske okupacije.
Železnička stanica u Vranju sagrađena je na oko tri kilometra od centra Vranja, pa se u varoši komentarisalo da će to „smetati bržem razvoju samog grada“.
Za dolazak prvog voza u Vranje lokalna vlast, na čelu sa predsednikom opštine vranjske Aleksandar Džuverovićem, kako stoji u dokumentu koji se nalazi u posedu ovdašnje železničke stanice, bio je predviđen poseban protokol.
Predsednik opštine šalje viđenim Vranjancima pismo sledeće sadržine:
„Na dan 9. marta 1886. godine u podne prispeće u Vranju prvi vlak Prve srpske kraljevske železnice. Opština će svetkovati taj dan i njoj će milo biti da budete i vi učesnik ovog veselja.U protokolu se predviđa najpre „vodoosvećenje u zgradi stanice, doček vlaka sa gostima, ručak, igranka, ispraćanje voza, osvećenje varoši i beseda sa igrankom“.
Voz je prema zapisu Miodraga Pešića u istorijskoj monografiji „Vranje“ u stanicu stigao nešto iza podneva. Nekoliko sati ranije on je prošao i kroz Leskovac. Bila je to atrakcija za građanstvo i povod za zbijanje komšijskih šala između Leskovčana i Vranjanaca.
Dan nakon dočeka voza u Vranju Leskovčani su lansirali priču kako su „Vranjanci lokomotivu pokrili skupocenim ćilimima kako se ne bi prehladila, pošto je „gvozdeni konj“, od silnog umora, ispuštao velike oblike pare.
Vranjanci komšijama iz Leskovca nisu ostali dužni pa su u Leskovac odaslali priču, priznajući da su lokomotivu prekrili ćilimovima. „Sve je tačno ali mi pred lokomotivu nismo izneli kantu kačamaka, što su uradili Leskovčani. A kada je lokomotiva, brekćući i ispuštajući oblake pare krenula, Leskovčani su, tobož, rekli „gvozdenom konju“: „Za koje duvaš, kačamak se oladija!“.
Vrlo brzo železnica će za jug Srbije postati ključni saobraćajni koridor za transport robe i ljudi, naročito od kada je izgrađena i pruga prema Skoplju i Solunu, što je skraćivalo transport sve vrste robe do Solunske luke.
Godinama Ristovac je bio jedno od glavnih železničkih čvorišta na prolasku putničkih i teretnih vozova ka Grčkoj, ali i iz Grčke.
Kroz vranjansku Žeelezničku stanicu dnevno je u oba smera prolazilo 15 teretnih i 18 putničkih vozova od kojih su četiri bila međunarodna, a najpoznatiji onaj na realaciji Atina – Dortmund koji je godinama bio najbrži put iz srednje Evrope ka Egejskom moru.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.