London kažnjava sebe a ne Moskvu

Kada je Dejvid Miliband, novi britanski ministar inostranih poslova, objavio da će London proterati četvoricu ruskih diplomata i obustaviti pregovore o olakšavanju viznog režima između dve zemlje, njegov auditorijum u parlamentu već je razmišljao kakav će biti odgovor Moskve.
To je elementarno. Sankcije kojima je Britanija odlučila da izrazi svoje negodovanje zbog odbijanja Rusije da izruči Andreja Lugovoja osuđene su na to da na njih Rusija odgovori ogledalski i adekvatno. Pokušavajući da na taj način kazni drugu stranu, Britanija u podjednakoj meri kažnjava i sebe.
A možda i rizikuje da sebi nanese još veću štetu nego što se to nekima čini na prvi pogled. Opasnost je u tome da je uvek teško izbeći negativan uticaj takve vrste izmišljenih političkih sankcija na druge – ekonomske, trgovinske, humanitarne sfere bilateralnih odnosa.
Na primer, Dejvidu Milibandu teško da je pošlo za rukom da ubedi u razumnost svog demarša rukovodstvo najveće britanske korporacije građevinskih materijala Kingfišer koja planira da u narednoj godini udvostruči broj svojih prodavnica u Rusiji do 400. Teško da će, kao i zamrzavanje viznog režima, obradovati rastuću rusku zajednicu u Londonu koja ovde rado kupuje nekretnine i štedro investira u britansku ekonomiju. U toku poslednjih pet godina obim trgovine između dve zemlje povećan je za 200 odsto, a samo u prošloj godini ruske investicije u Britaniju iznosile su šest milijardi dolara.
Ukratko, postoji ozbiljna opasnost da tokom niza decenija stvarani složeni i impresivni kompleks uzajamno korisnih rusko-britanskih veza i kulturne bliskosti dve zemlje može postati talac pokušaja Londona da ispolitizuje čisto krivično delo Litvinjenka.
Zapravo, šta hoće Dejvid Miliband od Rusije? Da prekrši 61. član ustava kojim se zabranjuje izručenje ruskih građana stranom sudu, ili ni manje ni više nego da promeni taj ustav.
Što se prvog zahteva tiče, u Britaniji gde se tako vodi računa o sudskim presedanima bilo bi zanimljivo da saznaju da je Moskva već imala sličan presedan. Godine 2002. Rusija je Turkmeniji na zahtev njenih vlasti izručila nekog Murada Garabajeva, smatrajući ga nesmotreno turkmenskim građaninom. Međutim, ispostavilo se da je on građanin Ruske Federacije i Moskva je morala da uloži ozbiljne napore da ga vrati nazad. Kasnije se Garabajev obratio Evropskom sudu za prava čoveka i taj sud je obavezao Rusiju da oštećenom isplati 20 hiljada evra zbog toga što je prekršila sopstveni ustav.
Što se tiče prilično egzotičnog zahteva šefa Forin ofisa da Rusija po hitnom postupku promeni Osnovni zakon radi olakšavanja izručenja svojih građana stranim državama, iskustvo same Britanije ubedljivo govori o sumnjivosti takvog puta. Britanija je usvojila odgovarajući zakon tek 2003. i to, kako kažu, pod pritiskom SAD. Ali stečena pravna osnova u rezultatu nipošto ne smeta Londonu da se aktivno i dosledno protivi izručenju lica koja se nalaze na britanskoj teritoriji i koja su optužena za najteže prestupe.