Lopovi rade i na „crveno slovo“

Na parking nismo stigli zbog švaleracije. Žarko Bosić, šef interventne auto-patrole, kaže da na taj parking znaju da se zavuku narkomani. Drogiraju se, a bilo je i dilovanja. „Zavučen je, i retko ko tu zalazi. Ali, kad si policajac moraš znati sve budžake i sve ćoškove“ – pričaju Žarko i Nemanja u noći kada su svi slavili, a oni radili.

Preko radio veze stiže poziv da neka žena spava na klupi u Bulevaru Zorana Đinđića. Ispred broja 94. Između blokova, sa uperenim baterijskim lampama nailazimo na pop pevača Željka Vasića. Krenuo kod prijatelja. Kaže da nije video nijednu babu, ali ispod obližnjeg stepeništa, upućuje nas, već par meseci spava neki klošar. Ispostavlja se da je dugokosog beskućnika, koji sedi na klupi, sa časopisom „Auto bild“ u rukama, sendvičom i plastičnom čašom kiselog mleka, neko pomešao sa babom.

Vadi ličnu kartu. Zove se Duško. Na prednjoj strani lične karte zalepio je tri oka, amajlije kakve se prodaju u Turskoj i Grčkoj kao suvenir koji donosi sreću.

– Je l’ imate prebivalište, kuću – pitaju policajci.

– Nemam. Prijavljen sam na Dečji dom „Moše Pijade“ u Ustaničkoj. Odatle su me izbacili još početkom devedesetih. Kad sam postao punoletan. Sad imam 38 godina. Stanovao sam ispod mosta na Tošinom bunaru, pa su me i odatle izbacili…. – priča beskućnik.

– Je l’ u ovom džumbusu spavaš – zagledaju Žarko i Nemanja njegov dom, ispod stepeništa, zatrpan gajbama i starim novinama. Na ulazu u „džumbus“ jedna tabla sa srpskom zastavom na kojoj piše „Davis cup, acces zones“. Našao je, kaže, kad su naši pobedili Francuze i postavio je na ulaz u svoju „zonu pristupa“.

– Tu sam tri meseca. To nije krivično delo, ne znam šta hoćete od mene… – kaže.

– Jeste. Ali je prekršaj, Duško – skoro očinski mu kažu policajci.

– Nije prekršaj, prekršaj je kad nekoga ubijete. Ako nema čovek gde da spava, ima pravo tu da spava a da nikome ne smeta – beskućnik malo podiže ton.

– Duško, ne može to tako kao što ti misliš – objašnjava mu Nemanja. „Je l’ imaš neku rodbinu?“.

– Imam rodbinu u Crnoj Gori. Ovde u Beogradu ne. Došao sam u Beograd kad su ubili mene, mog brata, moju mamu, sestru i oca – počinje naglo da viče. „Rođen sam u Engleskoj…“

– Šta se ti praviš? Englez? – šali se Nemanja.

– Ne pravim se Englez, nego su me ukrali iz Engleske kao bebu.

– Ukrali te…

– Moji roditelji su Englezi

– A kako vi Duško to znate… – pita Žarko.

– Kako znam! Pa tražio sam tolike godine svoju porodicu po kontejnerima!

– Duško, nemoj da galamiš, praznik je, ljudi odmaraju…

– Vodi me, ti si zakon. Ja sam ku..c od zakona. Zakonom je propisano da ne diraš poštene ljude.

– Zakon je za sve isti, i za poštene i za nepoštene. Odvešćemo te u dom u Kumodraškoj, tamo će ti biti toplo. Imaćeš hranu, čist krevet… Božić je – kažu policajci.

– Neću tamo – kaže Duško, ali ipak žurno uzima „lične stvari“ iz svog budžaka, jednu kutiju od dečjih lutaka.

– Polako. Gde žuriš? – pitaju ga policajci

– Pa da stignem na robiju. Da odrobijam i završim – govori besno.

Nemanja i Žarko ga „maricom“ odvoze do doma na Voždovcu. Na prijemu, Duško nije oduševljen što mora da se okupa, ali se smeška. Nemanja ga pita: „Pa, koliko se nisi kupao?“ Duško se počeše po slepljenoj kosi, i skoro šeretski reče: „Gde si ti policajac video da se mačka kupa?“

Već je bila ponoć kada smo ponovo seli u „pežo“ i nastavili patrolu po Novom Beogradu. Žarko kaže da preventivno obilaze objekte gde bi se nešto moglo desiti – prodavnice, kioske, pumpe… Posebnu pažnju obraćaju recimo na zgradu TV B92, a na njihovoj teritoriji nalaze se i tri ambasade – Japana, Slovačke i Australije. Tu su i zgrade gde žive lica sa posebnom zaštitom.

– Obilazimo da vidimo da li u okolini ima sumnjivih lica. U slovačkoj ambasadi su recimo nedavno tri momka sa Fakulteta dramskih umetnosti preskočila ogradu po danu, jer oni i nisu imali neku visoku ogradu, i počeli da igraju tenis na njihovim teniskim terenima. Ljudi iz ambasade su bili u čudu i pozvali nas ne znajući o čemu se radi. Uđemo, legitimišemo momke, ispostavi se da nisu u krivičnoj evidenciji i da pojma nisu imali da je u pitanju ambasada. Posle su ovi iz ambasade stavili višu ogradu – smeju se policajci.

Od jedan do četiri ujutru je najkritičnije. Tada se obično vrše krivična dela, kažu Žarko i Nemanja.

– Obijanje kioska štampe, prodavnica, mada mnoge imaju i video-nadzor. Ali ne vredi. Skoro smo zatekli dvojicu oko tri sata ujutru u obijenom kiosku. Alarm se nije uključio. Dolazimo, ulazna vrata poluotvorena. Unutra oni trpaju robu u džakove. Narkomani posebno ne biraju – priča Žarko.

Njihov rejon je i Brankov most, traka ka gradu i Gazela, traka ka Nišu.

– Pre nekih dve i po godine, u dnevnoj smeni, popeo se čovek na Gazelu, hoće da skoči… Dođemo, zatičemo ga s druge strane ograde, levom rukom se drži za gelender, u desnoj drži pištolj, sa metkom u cevi, cev prislonjena na čelo, gleda u vodu. Krenem ka njemu, prilazim mu na četiri metra, on uperi pištolj u mene i kaže: Ako kreneš korak, pucam. Dva sata ubeđivanja, i uspeli smo da ga spasemo. Iako su bili ispunjeni uslovi za upotrebu vatrenog oružja, nisam to uradio, jer u ovom poslu moraš biti psiholog – kaže Žarko.

Stajemo na pumpi na autoputu. Na njoj je bilo pre neku godinu jedno razbojništvo s automatskim oružjem. Često tu vozači natoče benzin i pobegnu. Upravo je te noći to učinio „crni BMW“. Postoje kamere na pumpi, ali lopovi skinu tablice i pobegnu autoputem.

– Ovo je teren od 200.000 ljudi. Zovu nas za sve. Pukla vodovodna cev u stanu kod komšije. Umesto da zovu vodoinstalatere zovu nas – pričaju policajci.

Na Starom Sajmištu pored kioska stoji grupa mlađih Roma. Polovina njih nema lične karte, kažu da su maloletni.

– Zašta si privođen… – pita Nemanja jednog.

– Za bakar… – kaže petnaestogodišnjak, a ostali se smeju.

– Šta je smešno… Vadi ruke iz džipova… – strog je Nemanja.

Jedan Rom objašnjava kako se zove.

– Musaja… Musaaaaaja… Otac Agron.

– Majka… Kako ti se zove majka?

Razmišlja.

– Ne znaš kako ti se majka zove? – pita Žarko.

– Nisam siguran. Oni su se razveli kad sam bio beba – kaže momak.

Tu je i jedan koga od ranije poznaju. Otac mu je u zatvoru zbog trgovine belim robljem. Majka se bavila prostitucijom. I on je privođen, ali se, kaže, smirio, dobio ćerku. Ima tek 18 godina.

Na šinama, nedaleko je bircuz. Kroz venecijanere na izlogu vide se pijani mladići kako pevaju. Već je jedan iza ponoći. Žarko se dogovara sa kolegama da naprave raciju. Stižu još jedna kola. Nikad u lokal „na legitimisanje“ ne ulaze samo dva policajca, jer, kako kažu, ne zna se ko je unutra i kako će da reaguje. Ovoga puta najglasnija je bila pijana devojka u majici na bretele i sa ogromnim grudima. Sedela je jednom gostu u krilu kad smo ušli. Odmah je počela da se dere na policajce: „Nemoj da im dajete lične karte. Sada ću ja da im zovem muriju koja će njih da hapsi. Znam ja jaču policiju od njih… Boli me k…. – urlala je. Ni pored upozorenja ne prestaje. Jedan pripit koji pristaje da se legitimiše, kaže im zaplićući jezikom: „Hvala vam što ste nam upropastili najradosniji hrišćanski praznik“. Ona devojka i dalje vređa, urla… Policajci se konsultuju.

– Božić je, ali ima neke granice u ponašanju. Moramo da je privedemo – odlučuju.

– Od 15 muškaraca samo ste mene žensko priveli – i dalje se dere u kolima.

– Jesmo. Zato što si najgora – kaže joj Nemanja. „Kad prespavaš u stanici naučićeš kako se ponaša kad policajac traži ličnu kartu“.

Ona ne odustaje: „Sve ću da vas prijavim vašem šefu. Tužiću vas ministarstvu… Boli me baš k… što ste vi policajci. Privodite mene, ej, bivšu Bagzijevu devojku… – urlala je, a čim je ušla u stanicu, dežurnu policajku nazvala je „kurvom“. Smeštena je na dvanaestočasovno trežnjenje i napisana joj je prijava zbog drskog i bezobzirnog ponašanja.

Već je bilo četiri ujutru. Prekoputa Sava centra iza krivine nailazimo pravo na dvojicu koji kradu benzin iz kola… Crevom pretaču u kantu. „Stala nam kola, pa samo da se prevezemo do kuće“ – pravdaju se, iako obojica nemaju lične karte, rezervoar im nije prazan, niti znaju da kažu gde su te noći bili, a za njihova kola zakačena je sajla, pa policajci sumnjaju da su došli da ukradu neki automobil i odšlepuju ga… Jedan od njih, osamnaestogodišnjak, kaže da je ranije privođen greškom. Neko obio trafiku, a okrivili njega…

– Je l’ i ovo greška? – pita ga Nemanja. „Pa, kako vas nije sramota, na Božić kradete. Ne mogu da verujem…“

Dok ih sprovode u stanicu, policajci nam pričaju da se i na „crveno slovo“ krade, jer posebno narkomani ne znaju za „praznik“. Zamenik šefa smene se šali da krađa na Božić i nije baš „pravo rešenje“.

– Običaji kažu da šta ti se desi na Božić dešavaće ti se cele godine… Znači da ćemo ovu dvojicu stalno da privodimo u 2011 – kaže, a upravo stiže poziv da je u božićnoj noći obijena trafika u Bloku 44, kao i obližnja menjačnica.

Kad građani sami intervenišu

– Najbitnija je pravovremena prijava. Imali smo čoveka koji je pet-šest minuta gledao kako mu kradu kola. I onda krenuo da interveniše sam. Izašao ispred zgrade i viknuo: „Policija“. Oni krenu da beže, tim kolima oštete još jedna. I pobegnu – priča Žarko.