Loša hrana, kontracepcija na silu i velika nada da će biti bolje

Ovako svoj život u rezidencijalnoj ustanovi za osobe sa mentalnim invaliditetom opisuje jedna od korisnica doma, koja je želela da joj identitet ostane sakriven.

A jedine i najčešće njene molbe upućene negovateljima i socijalnim radnicima su – da joj omoguće da spremi sama sebi nešto od hrane, kao i da se više druži sa drugim korisnicima doma. Ipak, kako nam je rekla, i to joj je često uskraćeno.

– Bude mi teško kada mi ne daju da imam društvo i sada me ne puštaju da idem napolje zbog ovog virusa. Bude mi dosadno, ne daju da mi niko dođe u sobu. Sada kad je hladno i kišovito – šta da radim, samo jedem i spavam i ništa drugo, objašnjava nam ona kako izgleda jedan njen dan.

A ne može ni da bira šta će da jede, zato hranu i vidi kao jedan od najvećih problema života u ovakvoj ustanovi.

– Ja verujem da je ovo siromašan dom, ali ne moraju da smute hranu kad kuvaju – stave zajedno i boraniju i grašak i pirinač. Izvinite ali to ispadne kao pomije. Pa mi ne želimo tako da jedemo. Samo to ne mogu da podnesem, što je hrana loša. Mogla sam ranije da kuvam malo u svojoj sobi, ali su mi to zabranili. Rekli su da mogu da kuvam u trpezariji, ali tamo mi uvek drugi štićenici ukradu hranu ako se ja samo odmaknem i odem negde dok se to kuva. Obećali su da će nam napraviti kuhinju da možemo da kuvamo, ali ne znam kad će to biti, zaključuje ona.

Uz to, teret joj je i što sobu deli sa starijim čovekom sa kojim nije u prijateljskim odnosima, a u obavezi je da vodi računa o njemu. Ovo je deo česte prakse u ovakvim ustanovama – prave se pseudobrakovi i pseudoporodice kako bi se neki članovi brinuli o onima koji nisu u stanju da vode računa o sebi, ali pri spajanju korisnika, ne obraća se pažnja na njihove želje i međusobne odnose.

– Jedan stariji čovek je sa mnom u sobi a ja to nisam htela i molila sam ih da ga premeste, ali oni neće. Ne volim što je on u mojoj sobi jer moram da spremim krevet i počistim za njim kada se uneredi, a to namerno radi, neće da ide u toalet a može da hoda. Kad treba da ide na kafu, onda može da ustane. Negovatelji su rekli čistačici da ne riba moju sobu nego da to ja moram. Ali meni ne daju sredstva da oribam, samo sa vodom ne mogu, žali se ova korisnica, koja je zbog ove nametnute obaveze dodatno diskriminisana.

Ugrožene i diskriminisane – zato što su žene

Žene sa mentalnim invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama posebno su ranjive jer, osim što su im, kao i svim drugim korisnicima koji su lišeni poslovne sposobnosti, mogućnosti za donošenje odluka ograničene i prava uskraćena, a urušavaju se i njihova reproduktivna prava.

Korisnicama se često daju pilule za kontracepciju, pri čemu ih ne informišu čemu to služi, kao što se u nekim slučajevima korisnicama aplicira spirala koja štiti od neželjene trudnoće, ali bez njihovog znanja ili saglasnosti.

– Svima to daju. Jednoj nepokretnoj curici koja je stalno u krevetu su dali spiralu. Kada sam ja pitala zašto to njoj daju, oni su rekli – ako je neko slučajno siluje, poverila nam je naša sagovornica. Na naše pitanje ko bi mogao da je siluje, i da li među bolničarima i osobljem ima i žena i muškaraca, ova korisnica nam objašnjava da u njenom domu rade i muški bolničari, ali je njih manje i na spratu na kome je ona su samo žene među zaposlenima.

I oko kontracepcije nema diskusije sa zaposlenima i socijalnim radnicima, „kako oni kažu, tako mora da bude“, zaključuje naša sagovornica.

Pandemija virusa kovid 19 je dodatno otežala uslove života u ustanovi jer su ograničenja kretanja za korisnike dramatična – skoro 14 meseci nisu izlazili iz ustanova, osim povremenih i strogo kontrolisanih šetnji po dvorištu, pri čemu nisu mogli ni da se druže međusobno.

– Ne puštaju me napolje još uvek, pre smo mogli da izađemo do obližnjeg sela na par sati, a sada samo malo u dvorište. Neki mogu da izađu, ali ja ne, jer su mi rekli da mi krvna slika nije dobra. Meni bude teško zato što sam sama celo prepodne, kad dođem kod nekih da se družim, kažu mi – ti si višak, idi napolje, nastavlja ona.

Zaposleni u ustanovama su ti koji korisnicima saopštavaju koja su pravila i ograničenja, ali često ne žele da im saopšte informacije koje štićenike zanimaju – kao na primer one koje se tiču njihovog zdravlja – lekova i medicinskih procedura koje su im propisane. Tako je bilo i sa vakcinacijom protiv korona virusa.

– Primila sam vakcinu, ali ne znam koju, to nisu hteli da mi kažu iako sam pitala. Kada sam primila drugu dozu, rekli su mi samo da je to ona koja je „glavna“, prepričava nam ova žena.

Izlazak iz rezidencijalne ustanove kao put ka slobodi

Utisci o životu u rezidencijalnoj ustanovi nisu ništa manje zabrinjavajući ni iz ugla nekoga ko je uspeo da iz ovakve ustanove izađe i započne samostalan život.

O takvom iskustvu pričala nam je M. (ime poznato redakciji), koja je 17 godina živela u jednom od domova za osobe za mentalnim invaliditetom. Ona nije bila lišena poslovne sposobnosti, zahvaljujući čemu je uspela da izađe iz ustanove, prvo se uključiviši u programe za stanovanje uz podršku. Sada je potpuno samostalna i ima svoj dom.

– Bila sam u domu više od 17 godina, to je bila moja odluka, imala sam poslovnu sposobnost ali jednostavno nisam imala gde, pa sam morala da odem u dom. Život u ustanovi je dosta ograničen i nezahvalan. Nemaš ti mnogo prava na neki privatan život, jednostavno radiš i živiš po nekom naređenju. Pojedinci u ustanovi, ako nemaju zaštitu od svoje familije, unutar ustanove će jako teško naći neku podršku i pravo glasa, zaključuje ona.

Kroz život u domu doživela je brojne neprijatnosti kojih se nerado priseća, pogotovo nasilja i maltretiranja tadašnjeg momka sa kojim je bila u vezi ali koju nije mogla da prekine jer, kako nam kaže, ona nije bila „omiljena“ socijalnim radnicama, a on jeste.

– On je bio njihov spoljni momak, obavljao neke poslove za njih, a ja nisam imala nikog svog, porodicu spolja, da me brani. Da sam imala nekog možda bi i bilo drugačije, ovako jednostavno nemaš prava da se buniš jer nema ko da te zaštiti. Ako nešto neko zgreši, normalno bi bilo da se porazgovara sa njim, da postoji neka kazna, ali to se ne radi. Tamo nisu ljudi koji su zdravi, ali postoje načini da im se sve objasni i da se postupa sa njima, kaže naša sagovornica.

Među ograničenjima koja su je sačekala na ulasku u rezidencijalnu ustanovu, prvo je bilo i ono koje se tiče kontracepcije.

– Morala sam da stavim spiralu a nisam ni znala to, vodili su me kod lekara i rekli da moram to da uradim, to je bio uslov za ulazak u dom i to je hoćeš-nećeš situacija, navodi ona.

Tokom života u domu su postojala striktna pravila, kojih se naša sagovornica nerado priseća.

– Mogli smo da idemo u selo, mogli smo nešto da radimo privatno ali nismo smeli da budemo zaposleni, ni mi koji smo poslovno sposobni. Ako ti kažu u šest sati se vraćaš, onda tada moraš da se vratiš i stalno gledaš na sat i razmišljaš o tome. Zato ja sada u kući uopšte nemam satove, kaže ona sa zadovoljstvom.

Stanovanje uz podršku je tračak nade za neke

Iz doma se iselila zahvaljujući projektu deinstitucionalizacije. Kada su pokrenuti projekti za stanovanje uz podršku, gde su za one korisnike koji su, po proceni socijalnih radnika, bili sposobni da brinu o sebi obezbeđeni uslovi za život van doma uz obavezu da nastave da se povremeno javljaju socijalnim radnicima.

– Mi smo zgrabili tu priliku da izađemo i polako je život počeo da se odvija onako kako svi zaslužuju. Za mene je ispalo dobro što sam imala neku imovinu koju niko nije mogao da mi oduzme. Čim sam izašla, to sam preuzela i kupila novu kuću u kojoj sada živim. Idem ja bolje sama da brinem o sebi. To je sloboda, idem gde hoću, radim šta hoću, kaže nam ona.

Naša sagovornica smatra da je zahvaljujući ovom projektu bolje i onima koji su ostali u domu, jer je manja gužva, ali dodaje da njihov glas i dalje ne može daleko da se čuje, zato se i ona trudi da, kada god može, priča javno o svom iskustvu.

– Onima koji su ostali u domu je takođe bolje jer je manja gužva i imaju više slobode. Ali oni i dalje moraju da pitaju za dozvolu kada žele da izađu i imaju ograničenja šta smeju i ne smeju da rade. Oni možda i ne znaju i ne razumeju koja su njihova prava, ali sigurno da se osećaju loše, zanemareno, to prosto nije život dostojan bilo kog čoveka, zaključuje ona.