Još jednog marta obeleženog pandemijom, Međunarodni dan šuma i Dan voda podsetili su nas na egzistencijalno pitanje – ima li života u zagađenom svetu?
Ima, ali ga ne odlikuje blagostanje, zdravlje i mir. Uzroci pandemije mogu se pronaći i u intenzivnom kolonizovanju prirode i neodgovornom odnosu prema drugim vrstama.
Kriza je dodatno istakla osnovne potrebe za pristupom čistoj vodi i zdravoj životnoj sredini.
Žene su saterane u privatnu sferu da trpe još teži teret patrijarhalne uloge negovateljice.
A neke su, poput premijerke Novog Zelanda Džasinde Ardern, isplivale i kao liderke oporavka iz mora neozbiljnih rešenja njihovih muških pandana.
Ova dva pravca koja se nude ženama u krizi – trpljenje pogoršanja položaja ili preuzimanje vodećih uloga u spašavanju sveta, već duže vreme primećujemo u borbi za zaštitu životne sredine.
Ekološki problemi preslikani na društvene katastrofalno produbljuju nejednakosti, a rod je direktni indikator koliko ćete biti ugroženi.
U Srbiji je u leto 2007. duplo više žena nego muškaraca stradalo od posledica ekstremnih vrućina.
Zagađen kućni vazduh na globalnom nivou ima veće posledice po pluća žena.
Pored ovih direktnih, posledice ostavljaju i katastrofepoputpoplava, sušabolesti i sukoba.
Žene manje migriraju, ostaju u pogođenim područjima, brinući se o bolesnima i nemoćnima.
Kad zavlada glad pripremaju obroke, kad presuši voda brinu o higijeni.
Na žensku brigu za zdravlje, ravnopravnost i zajedništvo, doskora se cinično gledalo kao na slabost, emotivnost i iracionalnu politiku nižeg reda.
Danas, kad je otpor zagađenju, privatizaciji i uništavanju prirodnih javnih bogatstava okosnica borbe za pravedno društvo, žensko iskustvo i perspektiva su nam neophodni.
Žene izvlače deblji kraj eksploatacije i nametnute uloge objekta, onoga što se uveliko dešava i prirodi.
Ekofeminizam upravo povlači analogiju između brutalnog iskorišćavanja dobara i usluga prirode sa jedne, i ekspoatacije ženskog tela i rada s druge strane.
Žene su sklonije da razumeju hitnosti rešavanja problema klimatskih promena, što pokazuju posebno kada su na mestima na kojima se donose odluke.
Prema istraživanju o upravljanju otpadom iz 2019, u Srbiji su žene spremnije od muškaraca da promene lične navike i recikliraju kao i da na takvu praksu upute i ljude iz svog okruženja.
Još uvek dominantno mušku oblast zaštite životne sredine u Srbiji nevidljivo održavaju žene.
One poseduju stručno znanje, analiziraju dokumenta, organizuju proteste, u tišini administriraju društvene mreže, a na terenu i skuvaju i postave za svoje saborce.
Ne zauzimaju javni prostor, retko donose odluke unutar grupa.
Doslovno i figurativno (žene) gase požare – na planinama i u međuljudskim odnosima.
Nedavno je preko stotinu ekoloških aktivistkinja u Srbiji potpisalo Proglas zahtevajući ono što svima pripada – čist vazduh i vodu, sačuvanu prirodu, zdravstvenu bezbednost, dostojanstvene poslove koji su dobri i za društvo i za prirodu.
Poručile su da politika brige nije zastareo ideal, već jedini održivi put u budućnost, a da je kormilo socioekološke revolucije naše, žensko polje borbe.
Udruživanje je važno za položaj ovih žena, ali je neodvojivo od dobrobiti čitavog ekološkog pokreta u koji polažemo velika nadanja.
Pametno izvojevani, rezultati ekološke borbe mogu nam pokazati pravac za izlaz i u slučaju drugih opasnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
