Luiz Glik: Divlji iris

Nagrađena je za „nepogrešivi poetički glas koji svojom strogom lepotom čini individualno postojanje – univerzalnim“. Glik je inače tek šesnaesta književnica, nasuprot 101 piscu koji su dobili ovo priznanje.

Delo američke pesnikinje, koje kod nas nije objavljivano, osim nekoliko prevoda pojedinačnih pesama koje se mogu naći u ponekoj antologiji američke poezije, kritičari opisuju kao intenzivno emotivno.

Smatra se da je autobiografska pesnikinja budući da teme za svoje stihove traži u sopstvenom životu i savremenom trenutku, ali i u mitovima, legendama, istoriji i prirodi.

Iako njeno detinjstvo, porodični život, odnosi sa bliskim ljudima imaju važno mesto u njenim pesmama, kako je to istakao i Nobelov komitet, ne treba na nju gledati kao na ispovednu pesnikinju.

„Glik traži univerzalno, crpeći nadahnuće iz mitova i klasičnih motiva, koji se mogu naći u većini njenih dela. Glasovi Didone, Persefone i Euridike – napuštenih, kažnjenih i izdatih – samo su maske za samu autorkinu transformaciju i njenu istovremeno ličnu i univerzalnu vrednost“, stoji u obrazloženju Nobelovog komiteta.

Rođena 1943. u Njujorku, Glik je napisala do sada 12 zbirki poezije i jednu knjigu eseja o poeziji „Dokazi i teorije“.

Njena poslednja zbirka pesama „Verne i vrle noći“ izašla je 2014. Tokom svoje karijere često je pisala o traumi, smrti i isceljenju.

Osim mitologije i legendi, koje je prvi put čula od svojih roditelja, inače potomaka mađarskih Jevreja, veliki uticaj na njenu poeziju imala je, kako sama kaže, psihoterapija.

Boreći se sa anoreksijom od tinejdžerskih godina, kao i sa smrću starije sestre koja je umrla pre njenog rođenja, Glik je redovno posećivala terapeute.

Tokom rehabilitacije nije upisala studije, već je pohađala pesničke radionice na Univerzitetu Kolumbija.

Svoj glas razvila je već u prvoj zbirci „Prvorođenče“ objavljenoj 1968. Proći će gotovo trideset godine, tokom kojih će postepeno postati jedna od antologijskih američkih pesnikinja, pre nego što 1993. dobije Pulicerovu nagradu za zbirku „Divlji iris“.

Za to vreme, pored pisanja, baviće se sekretarskim poslom, ali će i otvoriti kulinarsku školu, udaće se i razvesti dva puta, dobiti sina Nou…

Zbog njenih stihova o usamljenosti i tuzi, često je porede sa Emili Dikinson, ali i sa Rilkeom, Kitsom, Eliotom…

Poslednjih godina radi kao predavač na Univerzitetu Jejl, gde drži kurs posvećen kreativnom pisanju.

Dobitnica je brojnih priznanja, uključujući i Nagradu akademije američkih pesnika, a bila je i laureat Biblioteke američkog kongresa. Nacionalnu medalju za humanističke nauke uručio joj je tadašnji predsednik SAD Barak Obama 2016.