Lukavstvo jezika

Bošnjak Daut Tihić i Srbin Dane Vasić u sjajnom (anti)ratnom dokumentarcu glumili su – sebe. Daut je moj školski drug a Dane mi je bio učenik. U paklu bosanskog rata u brdima iznad Srebrenice obojica su bila sa svojim seljanima. Daut je mislio da je ubio čoveka a posle 15 godina sreli su se. Priča jeste filmska, međutim, filmska je i tišina koja ovaj film prati u krajevima oko Drine, ovde gde se drama zaista zbila. O temi se ne priča, o filmu tajac. Na društvenim mrežama minorna zapažanja. Više dosega je imao festivalski fake sa Macom Diskrecijom nego ova sjajna antiratna dokumentarna drama. Mislim da je ovaj dokumentarac izuzetno značajan za budućnost Srba i Bošnjaka. Najpre, film uspostavlja umetničku gramatiku i a filmskom semantikom razjeda ideologiju rata i sukobljavanja naroda. Dva aktera rata, suočeni vremenskom distancom, razobličavaju ratnu logiku i intrigu a reafirmišu vrednosni okvir kome pripadaju. Sjajan kulturni projekat, nažalost ovde ignorisan jer spaja i miri ljude.

Nedelja, 20. avgust

Razmenio sam nekoliko mejlova sa kolegom Oliverom Vujovićem iz Organizacije medija jugoistočne Evrope (SEEMO) jer letnji odmori prolaze a poslovi ponovo zovu. Posle prošlogodišnjeg regionalnog skupa medija, koji je SEEMO organizovao u Beogradu, skoro nijedna međunarodna aktivnost srpskih medija i medijskih organizacija nije zabeležena. Medijski dani su održani i u Prištini, ali Srbija i dalje nema značajnu, naučno-stručnu konferenciju šireg obuhvata i formata. Od ovoga izuzimam konferencije koje organizuju naučne i visokoškolske ustanove, mada ni njih nema dovoljno. Studiranje medija i novinarstva osnovni je preduslov svakog progresa u medijskoj industriji. Jedino oslanjanje na nauku, stručna dostignuća i saznanja može unaprediti stanje medijskih sloboda, odgovornosti u javnom komuniciranju svugde u svetu pa i u Srbiji. Razumeli smo, sada treba nešto i da učinimo!

Ponedeljak, 21. avgust

Više od pola decenije osećam se kao „interni gastarbajter“ jer svake sedmice putujem na posao u prestonicu. Tako je i u rano jutro ovog ponedeljka. Iz srednjeg Podrinja moram preko Debelog Brda, Valjeva i Ibarskom magistralom, trošnim putem u jednom pravcu 170 kilometara. Prijatelji se čude zašto se nisam preselio u Beograd a moje razloge, čini mi se, ne razumeju. Dok putujem uvek razmišljam o tome kako ekonomska nerazvijenost zapadne Srbije nanosi mnoštvo nevolja pa i zla ljudima koji u ovim krajevima žive. Ali, na drugoj strani i ekonomska razvijenost metropole donosi mnogo aktuelnog i potencijalnog zla Beogradu i Beograđanima. Otuda verujem, nekako, da provincija, svi krajolici i punoća prirode u njima mogu da prežive ukoliko ljudi budu više radili na komunikacijama, popravljanju starih i gradnji novih trasa puteva u Srbiji. U tom smislu, ogroman vetar u leđa može biti započeti auto-put za Crnu Goru. Bez imalo političkog, rukovođeni smislom za praksu, ljudi u zapadnoj Srbiji već su zatečeni i pomalo zbunjeni približavanjem te velike i prilično nepoznate mogućnosti. Sada je jasno zašto su lokalni političari ratovali oko varijanti trase ovog autoputa, jer kuda on prođe više ništa neće biti isto. Videli smo letos da Crna Gora ubrzano gradi svoju deonicu ovog auto-puta, preko Kosova je odavno izgrađen efikasan izlaz na albanski Jadran, tako da drumski saobraćaj može ovaj region učiniti prilično dinamičnim i razvijenim. Do tada ostaje da se politike u našim atarima međusobno usaglase i dogovore da izgrađeno više nikada ne ruše.

Utorak, 22. avgust

Upravo je prošao rok za prijavljivanje medijskih projekata na konkurs Beogradske otvorene škole koji ima za cilj da afirmiše rad nevladinih organizacija i medija u kontekstu evrointegracija. BOŠ ima donatorsku liniju Švedske razvojne agencije (SIDA) a projekat je posebno važan jer pruža šansu takozvanim „medijima zajednice“. Kod nas je to prilična nepoznanica. Mediji zajednice se negde nazivaju „civilni mediji“ ili „neprofitni mediji“ a negde jednostavno – „nezavisni mediji“. Zajednička treba da im bude fokusiranost na zajednicu i njene pripadnike, njihove probleme i zadovoljenje njihovih informativnih potreba. Mediji zajednice ne rade zbog novca i ne ostvaruju profit, već su isključivo tu zbog svoje publike i društvenog dobra. Zauzvrat, takvi mediji dobijaju društvene donacije u transparentnim i fer procedurama kojima se podstiče kvalitet medijske produkcije. U Srbiji je praksa takvih medija skoro zanemarljiva, jer svega nekoliko lokalnih radio i TV stanica posluje u tom statusu, iako Ministarstvo kulture i informisanja ima poseban konkurs za takve medije. Mislim da bi nova medijska strategija učinila puno za zdravlje javne reči ako bi medije zajednice dodatno potpomogla.

Sreda, 23. avgust

Do kasno sinoć preko Mesindžera raspravljao sam sa kolegom Borisom Labudovićem o sadržini i smislu marketinške poruke. Polemišemo oko toga da li je narativ mrtav? Da li su marketinška fonetika, morfologija i sintaksa ustuknule pred značenjskim atributima copywriting-a i storytelling-a? Koliko je danas jezik marketinga drugačiji nego ikada ranije i jesu li ga deformisale ili evoluirale tehnološke inovacije, posebno one u svetu digitalnih online medija i multimedija? Ma koliko strašno zvučali svi ovi termini i pojmovi, oni u sve većoj meri oblikuju svet marketinga a samim tim i najveća tržišta u kojima pronalazimo ono šta kupujemo ili čemu se predajemo. Jezik marketinga postaje sve lukrativniji i lukaviji, njegova sposobnost da podiđe i po svaku cenu uzme pažnju, razvija se munjevito. Ima tu još puno pitanja, poput onoga da li nam je smartphone veći neprijatelj od upravo zaboravljene televizije, ili su i jedno i drugo, na makluanovski način, moderni totemi narastajućeg tribalizma? Elem, predao sam se pred Borisovim argumentima i obećao sam sebi da ću povećati broj pročitanih starih knjiga.

Četvrtak, 24. avgust

Starog prijatelja iz Kanade vodim za vikend u zavičaj. Hoće da vidi Mokru Goru i Višegrad. Ne voli Kusturicu ali ceni to što je napravio. Čudi se kako u tako maloj kasabi kakva je Višegrad može da radi jedan umetnički fakultet koji Kusturica pokreće? Uveravam ga da i Srbija i Balkan imaju izuzetan obrazovni i naučni potencijal, bez obzira na negativnu demografiju većine naroda, posebno Srba. Najpre, zemlje regiona još nisu dosegle standardne stope građana sa fakultetskom diplomom, potom nauka se u svetu dramatično menja i unapređuje pa će glad za naučnim kadrom biti sve veća. Naravno, neće moći svi da budu naučnici, ali će morati da ih razumeju a standard za to razumevanje već sada je fakultetsko obrazovanje. Dilema između privatnih ili držanih fakulteta je konstrukt u našim glavama – uveravam ga. Vrlo uspešnih naučnika i pedagoga ima i na privatnim i na državnim fakultetima. Nažalost i loši su podjednako raspoređeni. Poenta je u tome šta mlad čovek želi da učini sa svojom karijerom i svojim životom. Šta mu je cilj? Onaj ko želi dobro i perspektivno obrazovanje tražiće ga kod dobrih profesora i kroz perspektivne studijske programe, podjednako na privatnom i državnom fakultetu.

Autor je direktor Visoke škole za komunikacije, Beograd