„Lutajuća dama“ – pitko, ironično i duhovito

Budući da je anarhista poznanik glavnih junaka romana, lekara Arasila i njegove kćerke Marije, da se posle atentata skrio u njihovom stanu i da se sumnja na njihovo učešće u pripremanju pokušaja regicida, oni nastoju da napuste državu i pređu u Portugaliju.

U tradiciji španskog pikarskog romana, na uzbudljivom i nezgodama bogatom putovanju sreću brojne oriđinale, od kojih će im neki pomoći a drugi odmoći. Ispripovedan pitko, ironično i duhovito, roman Lutajuća dama ukazuje na to zašto je Ernest Hemingvej lično rekao autoru: „Dao bih svoju Nobelovu nagradu da mogu da pišem kao vi“ – zabeležio je prevodilac ove knjige, Igor Marojević.

Pio Baroha (San Sebastijan, 1872 – Madrid, 1956) jedan je od najznačajnijih pisaca španske književnosti 20. veka.

I ne samo španske; među njegovim brojnim poklonicima iz sveta literature nalazili su se i Džon Don Pasos i Ernest Hemingvej, koji ga je posetio malo pred smrt i, uz Kamila Hosea Selu, bio na njegovoj sahrani.

Prve knjige Baroha je objavio 1900. nakon niza saradnje u novinama i časopisima.

Usledio je period intenzivnog rada koji je kombinovao sa putovanjima u Španiju i Evropu.

U devet tematskih trilogija i dve tetralogije lično autor je svrstao svoje narative, uključujući i dva romana koja su mu objavljena tek posthumno zbog njihovog antiklerikalističkog naboja koji je zabranjivan i cenzurisan u Frankovoj Španiji, pri čemu mu nije pomoglo ni to što je za vreme tamošnjeg građanskog rata, koji je proveo uglavnom u Francuskoj, bio na strani desnice.

Napisao je i sedam drama i učestvovao u pisanju scenarija za dva filma po njegovom romanu Nemiri Šantija Andije, a u jednom od njih glumi samog sebe.

Primljen je u Špansku kraljevsku akademiju 1935.