Ma šta to Tamaš mašta

Kad se izmaštavaju činjenice, dobija se ono što se može pročitati u tekstu „Manjinski populizam“ Julijana Tamaša. Dakle – uvek je lakše činiti štetu nego raditi u korist opšteg dobra. Možda zbog toga taj prilog podseća na autorski tekst „Elita i plebs“ jedne maštovite ličnosti.

Da je proverio činjenice, odnosno da se raspitao šta je na liturgiji u Ruskom Krsturu povodom osnivanja eparhije rekao kardinal Leonardo Sandri, prefekt Kongregacije za Istočne crkve, Tamaš bi saznao da je Eparhija sv. Nikole osnovana „anche per i membri dell’Eparchia che hanno diversa provenienza e lingua, come gli Ucraini, o i Romeni“. Da je na radiju ili TV slušao propovedi i govore na svečanostima u Novom Sadu i Ruskom Krsturu 18. i 19. maja, Tamaš bi čuo da su rusinski i ukrajinski jezik bili podjednako zastupljeni. Kakav problem i kome je donelo osnivanje pomenute eparhije – zna samo Tamaš. Bez retka obrazloženja.

U Tamaševoj mašti Egzarhat je „izgurao prevod Svetog pisma na rusinski jezik“. Prevodioci jamče da nije bilo nikakvog guranja i gurkanja. Prevođenje je započeto pre osnivanja Egzarhata, završeno je posle 16 godina pristojnog rada. Ne stidimo se posla koji smo uradili. Ne pristajemo da se tom poslu pripisuju ružne i prljave namere.

U Tamaševoj mašti Egzarhat je „iskoristio“ pomenuti prevod Biblije „za formiranje Eparhije sv. Mikolaja kao rusinske“. Kad je reč o činjenicama, nikakav egzarhat ne bi mogao da formira eparhiju ni da je postojao sto godina. Eparhija je formirana bulom pape Franje od 6. decembra 2018. godine. I da su ne znam koliko umišljeni, neskromni i alavi na jeftinu hvalu i slavu, prevodioci Svetog pisma na rusinski jezik ne bi ni pomislili da mogu da utiču na poglavara Katoličke crkve, niti bi maštali o tome da Sveta Stolica donosi odluke na osnovu uvida u njihov rad.

Braća Ramač, svaki ponaosob, poznata su u rusinskoj, srpskoj i ukrajinskoj javnosti bar koliko i Julijan Tamaš. Stoga ni Mihal ni Janko nigde ne moraju da dokazuju da nisu bili članovi SPS ili neke slične populističke družine.

Kir Georgije podržavao nas je u prevodilačkom poslu od trenutka kad je postao egzarh i na tome smo mu iskreno zahvalni.

Sveto pismo prevodili smo na jezik kojim su pisali i Kosteljnik i Kovač, pa i Tamaš, koji bi jako hteo da im bude ravan. Prevodili smo ga na postojeći jezik, kodifikovan pre stotinak godina, bez trunke namere da doprinesemo „konačnom odvajanju“ Rusina od Ukrajinaca. Uzgred, što Tamaš ne bi napisao neku knjigu, bar neki naučni rad ili makar jednu pesmu na ukrajinskom jeziku? Time bi najdelotvornije pokazao da mu nije samo do praznih priča.

Poput autora znamenitog autorskog teksta „Elita i plebs“, Julijan Tamaš kao da je odlučio da jednom za svagda skreše u brk svima koji mu nisu po volji i da deli lekcije koje je propustio da održi tokom dugogodišnje profesorske karijere, te da urbi et orbi konačno saopšti šta su sve znali „i Kosteljnik i Tamaš“. Ako je Tamašu mesto uz Kosteljnika i Kovača, bilo bi umesnije i uverljivije da to kažu drugi, a ne da se on gura u društvo dvojice pokojnih rusinskih velikana.

Kosteljnik nije mogao da se odbrani od Staljina. Tamaš kanda ne može da se odbrani od Tamaša.