Magali Iš: Želim da ispričam i podelim svoje priče sa drugima

Kreativni centar objavio je sedam od 11 knjiga iz ovog serijala, čiji se glavi junak u francuskom originalu zove Pako, a čiji je poslednji naslov Galimar za mlade objavlio ove godine. U 2021. Magali Iš je sa obe strane Lamanša postigla veliki uspeh i sa svojim autobiografskim delom o odrastanju Nigde devojka / Nowhere girl, koje potpisujete kao kompletni autor teksta i crteža.

Megali Iš za Danas govori o popularnosti dečjih zvučnih muzičkih knjiga u Francuskoj, svom poslu ilustratorke, ljubavi prema stripu kao žanru i uspehu i značaju njene poslednje knjige, čija 11-godišnja junakinja nosi njeno ime, strastveno i ludo voli Bitlse i uz pomoć njegove muzike uspeva da prevaziđe paničan strah od polaska u srednju školu.

– Nigde devojka veoma je važna knjiga iz više razloga. Shvatila sam da sam uvek osećala nelagodu da govorim o problemima vezanim za školu. Čak me je bilo i sramota zbog toga. Posle njenog objavljivanja dobijam mnogo poruka od mladih ljudi koji trenutno imaju iste probleme, kao i od roditelja čija se deca sa suočavaju sa fobijom od škole. Govoriti o tome stoga je važno. U početku sam želela da ispričam priču o svojoj ljubavi i divljenju prema Bitlsima, što takođe sada bolje razumem, budući da su mi pomogli da od detinjstva pređem u adolescenciju i da savladam taj težak most. Bitlsi i njihov rad pomogli su mi da pronađem utočište u svetu iz snova i izađem iz njega kako bih stvorila svoj sopstveni svet. Muzika je moj pokretač danas više nego ikad – objašnjava Magali Iš.

* Zbog čega ste u ovoj knjizi ilustraciju zamenili stripom u kome su neki književni kritičari videli i elemente pozorišnog promišljanja?

– Nisam unapred razmišljala da li ću raditi strip ili grafički roman. Ovakva vrsta pisanja postala je očigledna, verovatno zato što potičem iz dečje književnosti i nikad nisam radila klasične stripove, moj način crtanja možda zato nije dovoljno tehnički. Morala sam da pronađem način da napišem ono što odgovara mojim sposobnostima da bih uspešno ispričala svoju priču! Kad sam počela da razmišljam o Nigde devojci, htela sam da ispričam priču o tinejdžerki koja je bila obožavalac Bitlsa, anegdote o ovoj muzičkoj strasti na šaljiv način. Posle razgovora sa Polin Mermet, mojom urednicom u izdavačkoj kući Dargo, shvatila sam da je zapravo prava tema knjige školska fobija, što je značilo da o sebi otkrijem više nego što sam nameravala. Bio je to zaista dug i ponekad komplikovan posao pretvaranja priče u nešto što bi moglo biti zanimljivo i drugima, a da ne bude sa previše dramatike i patosa. Na kraju, čak i ako je to autobiografski, jednom kad se odštampa na papiru to više nije moja priča. Zato je pisanje tako sjajna stvar!

* Kakav je vaš odnos prema stripu kao žanru?

– Volim stripove. Volim da ih čitam, pišem, osećam se prijatno u njima. U njima zaista postoji pozorišna dimenzija koja mi se čini vrlo zanimljivom. To je kao mala dvodimenzionalna inscenacija. Kadrovi pričaju priču, kretanje likova takođe govori. Neophodno mi je da se vežem za likove, da razumem šta osećaju, da oni veruju u priču kako bi i čitalac u nju mogao da poveruje. To nije isti proces kao kad se radi dečji album, nije ni isto pisanje. Zaista uživam u pravljenju knjiga za mlade i nikad ga neću menjati samo za stripove. Ovo je medij koji smatram izuzetnim jer omogućava ogromnu grafičku slobodu. Možete reći mnogo stvari sa pomakom, malo apsurdne fantazije i humora.

* Čitaoci u Srbiji poznaju vas preko serijala zvučnih knjiga za decu o muzikalnom psiću? Kako je nastao ovaj serijal i koliko je za ilustratora zahtevno da uklopi crtež, zvuk i priču u celinu?

– Taj serijal nastao je zahvaljujući mojoj urednici u Galimaru Kler Babin. Ona mi je ponudila da ilustrujem seriju muzičkih knjiga sa malim likom koji je trebalo sama da osmislim, a koji će iz strane u stranu otkrivati različite muzičke svetove. Kao strastvenog ljubitelja muzike, odmah me je zavela ideja da zvučnom univerzumu dam vizuelnu dimenziju i da pokušam da ga stavim u kontekst i priču. Temu i muzičke odlomke uglavnom pronalazi moj urednik i piše priču, čiji smo opšti okvir unapred osmislili. Na slikama pokušavam da skrenem pažnju roditeljima na muzičke grupe i stilove, da muziku oživljavam kroz priču, mesto, posebnu atmosferu. Na ovaj način pokušavam da napravim most između zvuka i slike.

* Koliko muzičke zvučne knjige mogu da doprinesu muzičkom obrazovanju i formiranju muzičkog ukusa od najranijeg detinjstva?

– Ideja je da se tema ili muzički stil učine zanimljivim, a čitaoci pokrenu i zainteresuju da saznaju više, potraže CD-ove i ploče. Autor treba da gradi priču oko tog muzičkog otkrića. To je kao prvi iskorak u nešto zabavno između pripovedanja i muzike. Nadam se da će čitanja knjige izazvati želju da se slušaju ploče i detaljnije istražuje muzika i otkriva određeno muzičko delo.

* Poznati ste i po dečjem serijalu o malom kljunaru No-No, koji je doživeo i TV ekranizaciju kao animirana serija od 57 epizoda. Zbog čega su u vašim knjigama, kao i kod mnogih vaših francuskih kolega glavni junaci, ne samo muzičkih serijala, uglavnom životinje?

– Likovi životinja dozvoljavaju mnogo slobode, mnogo fantazije i mnogo varijacija. Meni se još dok sam bila mala svidela ideja da životinje pričaju i da mi postanu prijatelji iz mojih knjiga, što je takođe prilično čarobno.

* Kojoj čitalačkoj publici se obraćate?

– Nikad ne mogu odgovoriti na ovo pitanje, jer se nadam da svaka knjiga može imati više nivoa čitanja! Kad sam bila mala volela sam da gledam male bele crte koje crna slova iscrtavaju u romanima za odrasle, a kako tada nisam znala da čitam, što sam, inače, naučila veoma kasno, sama sam izmišljala priče za sebe. Takođe se nadam da ću zabaviti i roditelje koji čitaju moju knjigu svojoj deci!

Kreativna industrija

Mislim da knjige i dalje imaju veoma važno mesto u Francuskoj i to zahvaljujući radu biblioteka, knjižara, nastavnika u školama i, naravno, odluci određenih izdavača da rizikujući prednost daju kvalitetnom izboru, a ne hiperprodukciji. Književnost za decu i mlade je veoma živahna i kreativna industrija, za koju verujem da će se izboriti sa konkurencijom koja dolazi sa ekrana – smatra Magali Iš.

 

Utočište

U mom poslu kovid-19 nije mnogo promenio način rada. Ilustrovanje knjige je prilično usamljenički posao. Generalno, izdavači su imali dobru prodaju knjiga u ovom periodu, jer verujem da mnogi ljudi čitaju više nego obično ili nego što su to činili u mladosti. Knjige su bile utočište i spasile mnoge ljude kojima je nedostao izlazak iz kuće – kaže Magali Iš.