Maja Nikolić o tome kako se država ponela prema smrti pripadnika Vojske Srbije: “Sipali su so na ranu porodice“

Ono malo medija koji su konstatovali njegovu pogibiju, zadovoljilo se prenošenjem saopštenja Ministarstva odbrane koje je navelo da je Stojkoviću „iznenada pozlilo“. Tek pojedini su nešto kasnije preneli i saopštenje Vojnog sindikata Srbije koji su istakli da je Stojković preminuo od trovanja gasom nakon što se u vozilu aktivirao protivpožarni sistem i da je preko radio veze tražio da napusti kolonu vozila ali da mu nije dozvoljeno.

Godinu dana kasnije, o ovom slučaju ne govori niko, čekajući da istraga Višeg tužilaštva u Novom Pazaru ostvari neki konkretan pomak. Tišinu će u ponedeljak 20. juna u 20.15 prekinuti dokumentarna redakcija televizije N1 emitujući film o životu i smrti starijeg vodnika Dejana Stojkovića.

Maja Nikolić, autorka filma u razgovoru za Danas ističe da joj se čini da se priča o Dejanu Stojkoviću, kao nijedna druga, uklapa u naziv njihovog dokumentarnog serijala „Ispod površine“.

„Sve je, u slučaju pogibije vodnika Stojkovića, ostalo ispod površine. I to ne slučajno. Neko je želeo da ovaj slučaj tu i ostane, mi smo želeli da ne ostane“, navodi Nikolić.

*Šta je tokom snimanja filma na vas ostavilo najdublji utisak?

– Kada sam, pre nekoliko meseci, počela rad na ovoj priči, mislila sam da je najgore što ću čuti taj nesrećni pokušaj Ministarstva odbrane da relativizuje način na koji je podoficir Stojković preminuo, tvrdnjom da mu je tog 24. juna 2021. na Pešteru, tokom vojne vežbe, „iznenada pozlilo“. A onda sam shvatila je to samo početak jedne mučne priče. Najpre brojni sistemski propusti, a potom i jedno neljudsko ponašanje Dejanovih nadređenih, jer ovaj čovek je najbukvalnije sahranjen kao broj. Posle 20 godina službe, izgleda nije zaslužio ni da mu se ime pomene u danu glavne vežbe „Munjeviti udar“ 27. juna 2021. Nije mu održan minut ćutanja, vesti o njegovoj sahrani nije bilo na sajtu Ministarstva odbrane, na samoj sahrani nije bilo predstavnika Ministarstva i Generalštaba. Zašto? Nema odgovora na to pitanje, jer su institucije vojske na naša pitanja mudro oćutali. A zašto, ako nemaju šta da sakriju?

*Kako je takav odnos države uticao na članove porodice pokojnog vojnika Stojkovića?

-I bez takvog odnosa države, moj je utisak, da porodica Dejana Stojkovića i danas živi kao da je on umro juče. Razgovor sa njegovom suprugom je jedan od najtežih koji sam ikad vodila s nekim. Na pitanje zašto je odlučila da o svemu progovori javno, rekla mi je „da se njegovo ime ne zaboravi“. I onda shvatite da je država ta koja je sipala so na ranu porodice Stojković. „On je glavu dao za tu državu, a oni njemu… bar to poštovanje“. Ta izjava Dejanove supruge je odgovor na vaše pitanje.

*Tužilaštvo je formalno pokrenulo istražne radnje povodom smrti Dejana Stojkovića, ali za sada niko još uvek nije optužen. Očekujete li da će neko krivično odgovarati za ovu tragediju?

– Ne očekujem, ali najmanje je važno šta ja očekujem, a najstrašnije je što verovatno niko ne očekuje da će bilo ko krivično odgovarati. A neko bi ipak morao. Jer vojska je sistem koji počiva na pravilima i propisima. Jedno od njih je i da se bespogovorno sluša naređenje pretpostavljenih. U trenutku kada se u borbenom vozilu kojim komanduje Stojković pali protivpožani aparat, on radio vezom obaveštava komandu vežbe da ne može da nastavi dalje sa uvežbavanjem, ali ne dobija dozvolu da zaustavi vozilo. Možda za početak, da dobijemo odgovor na pitanje ko i zašto komanduje da sedmočlana posada ne napusti vozilo odmah čim se aktivirao protivpožarni uređaj? Šta je uticalo na pregrevanje oklopnog transportera? Na kraju, da li je vozilo kojim je komandovao Stojković bilo ispravno? Nisam sigurna da ćemo odgovor na ova pitanja dobiti čak i ako nekad dobijemo rezultate veštačenja protivpožarnog uređaja. Te rezultate i dalje čeka i Više javno tužilaštvo u Novom Pazaru u čijoj je nadležnosti ovaj slučaj.

*Kako objašnjavate činjenicu da većina domaćih medija mnogo više pažnje posvećuje nabavci vojne opereme nego temema koje se bave konkretnim problemima sa kojima se suočavaju pripadnici vojske?

-Isto kako objašnjavam i činjenicu da u danu kada na Pešteru umire Dejan Stojković, većina medija najavljuje televizijski spektakl koji će uslediti za tri dana – vojnu vežbu „Munjeviti udar“. Dakle, ne objašnjavam je, gnušam se te činjenice. Jedan deo dokumentarnog filma koji će gledaoci N1 moći da vide u ponedeljak 20. juna, u 20:15h, govori upravo o tome kako su vojnici postali statisti na sceni, a vojne vežbe velika predstava. Ali nema tu puno filozofije. Spram sveca i tropar. Odnosno mediji.

*Ministarstvo odbrane jedno je od najzatvorenijih državnih organa kada je odnos sa medijima u pitanju. Kakvu saradnju ste imali sa predstavnicima ministarstva tokom rada na filmu i da li vam je omogućeno da ispričate priču kakvu ste želeli?

-Ministarstvo odbrane, koliko me sećanje služi, a služi me, nije oduvek bilo takvo. Naprotiv, pamtim da mi je na terenu, kada su se dešavale čak upravo nesreće u kojima su stradali pripadnici Vojske Srbije, najveća pomoć dolazila od ljudi koji su tada bili u službi za odnose sa medijima Ministarstva. Pamtim i da su mojim kolegama odgovarali na mejlove. Kako – tako, nekad šturo, nekad bez konkretnih odgovora, nego uvijeno i diplomatski da sve kažu, a ne kažu ništa, ali su bar imali taj minimum poštovanja prema novinarima – da im odgovore. Ovoga puta, naša saradnja se svela na to da ja njima pišem eseje, a oni se „prave mrtvi“. Da budem iskrena, od onih koji 10 dana većaju da li da našoj ekipi dozvole snimanje zgrade Ministarstva odbrane, i to spolja (?) i na kraju mi i na to ne odgovore, nemam ja šta da očekujem. A ipak, znate, tužno je, jer odgovore na brojna pitanja u vezi s pogibijom njihovog kolege duguju javnosti, Dejanovim kolegama, ali pre svega njegovoj porodici. Supruzi, dvema ćerkama, majci, bratu i stricu.