Majčina ruka

– Nisam ja silovao nikog! Nisam nikome ništa oteo – prekinuo sam je i još malo se pomerio ka zidu. Sonjine oči su se dok je piljila u mene smanjile a onda se razrogačile.

– Moja majka, Paula Levenštajn i još nekoliko vrlo mladih Nemica su čak i trpeći glibave udove stražara u Svilari bile i dalje die Fräulein! – naglasila je i počela da me izguruje telom ka ivici kreveta.

Nastavila je piskutavim glasom. Jedino usta i oči bili su u skladu s promenom njenog ponašanja; ostale crte bile su neverovatno mirne. Dok sam je gledao i slušao i pribijao se uza zid, pluća su mi se ledila a koža ježila:

– Kako je samo govorila Paula Levenštajn: „Ja sam frojlajn jer mirno radim ono što moram a mrzim: da iako to nisam birala, mirno trpim jedno biće u sebi i još mirnije gledam drugo kako mi se približava. Jer su disciplina i ekonomičnost oduvek odlike prave gospode. Pre nego što su mi ubili oca a mene doveli u Fabriku svile, on mi je pričao kako su baš zbog svoje discipline i ekonomičnosti naši preci došli u ove krajeve pre skoro dvesta godina. Kvalifikovane zanatlije, metalurzi, zemljoradnici, ugljari i šumari, došli u pakao, i ignorisali ga, da besplatno steknu imanje. Iako su se držali one Den Ersten der Tod, den Zweiten die Not, erst den Dritten das Brot (nemački – prvima smrt, drugima nemaština, tek trećima hleb), i oni su hteli da naglo preskoče klasu koja im je data rođenjem. Zato njihov neplaćeni desetogodišnji porez plaćamo svi mi, životom u Svilari. Toga sam svesna i dok me napastvuju ljudi koji su preskočili ne jednu nego pet klasa. Ali to je porez koji će plaćati oni, ja samo vodim računa o svom. I zato sam frojlajn“ – Sonja je piskavim glasom oponašala Paulu i već neko me vreme nije gurala u stranu. To je i jedino što mi je sada bilo podnošljivo. – Fräulein Paula Levenstein! – dodala je, tek kasnije, reči koje su, tako, visile, kao da se njihovo značenje odvajalo od samih reči koje su titrale uprazno dok je ono za svoj groš lepršalo u ledno bačko veče.

Sonja mi se sada unosila u lice znojeći se i drhteći. Pokreti njenih bedara postali su samo još življi.

– Ist es eigentlich darauf zu hoffen, Hilfe von dir zu bekommen, oder nicht!? (nemački – zar je od tebe trebalo da se nadam pomoći) – Sonja je ponovo bila Sonja ali je viknula na nemačkom, koji sam odjednom odlično razumeo: – Od tebe koji zauzvrat i sam navaljuješ na jednu gospođicu, i to baš na moju sestru? Pa iako si možda fin dečak, pripadaš kolektivu koji je za četiri godine, od 1944. do 1948, ubio oko šezdeset hiljada Nemaca, većinom civila! A o broju otetih kuća – da ne govorim! Nisi ti ništa kriv ali si prvi od vas kojima sve ovo pričam! Možda ti nisi ništa kriv ali nisi ni izuzet: tvoj deda jedva pismen, majka završila visoke škole, u tebi se sudara oboje!? Pa, ovamo fin dečak a navalio ne samo na mene nego kidišeš i na moju sestricu? Apsurd! – rekla je običnijim glasom, ne više piskavim, pa mi je sve počelo da zvuči malo snošljivije. Mada me još više odgurnula kukom čime mi se drvena ivica kreveta usekla u butinu. Dolaziš mi ovde i sigurno misliš da se Ulica kanala oduvek zvala Njegoševa? – rekla je i završila svoj monolog na nemačkom rečima: Aber es wäre vergeblich: sie hat ein ganzes Jahrhundert Schnaussergasse geheißen (nemački – ali vam je badava: ona se ceo vek zvala Šnausergase) – i telom me pribila uz drvenu ivicu kreveta: bol je postao oštar pa sam delom stražnjice seo na ivicu, da mi bude bar malo podnošljiviji. Osećao sam kako mi bol koristi jer su mi se hladni trnci u grudima prvi put, bar u odnosu na pravi bol, učinili sitnicom.

Odlomak iz istoimenog romana koji će se u izdanju Lagune uskoro pojaviti u knjižarama