Major Helena pomaže ukrajinskim lezbejkama i kvir izbeglicama da pronađu utočište u Poljskoj

“Neću nikada zaboraviti jutro 24. februara, kada sam ustala i uz kafu po običaju počela da čitam vesti sa portala i momenat kada sam videla da je Rusija napala Ukrajinu”, kaže Helena na početku razgovora za Danas.

Navodi da joj je osećaj bio odvratan i da je imala knedlu u grlu, ponovo ubijanja, ponovo bombe, dodaje.

Kako kaže, opet političari sa svojim master planovima i idejama šalju jadne mlade u rat, dok oni iz svojih kabineta i udobnih fotelja, upravljaju džojsticima i ljudske živote gledaju kroz statistiku i brojke.

“Kroz glavu su mi prošle slike ratova na našim prostorima i slike kolona izbeglica”, dodaje Helena, koja je u Novom Sadu osnovala organizaciju L*-Communio.

Njena organizacija je u sastavu EL*C (EuroCentralAsian Lesbian*Community), a Helena je u Upravnom odboru.

“Kada je to zlo od rata počelo, imale smo sastanak na temu kako se može pomoći LBQ ženama iz Ukrajine koje su izbeglice. S obzirom na to da smo 2019. u Kijevu imale veliku konferenciju i gde je naš hotel bio napadnut od strane “zilota”, gde su bukvalno hteli da nas linčuju. Polomili su stakla na hotelu, znale smo da kad je takva situacija u miru, kako li je tek LBQ ženama u ratu kad su svi dodatno negativno nastrojeni”, priča nam Helena.

Kako naglašava, odluka je pala da se u Poljskoj, blizu granice sa Ukrajinom rentiraju sigurne kuće i da tu smeštamo izbeglice.

“Zamisao je veoma brzo sprovedena u delo i napravljeno je nekoliko timova za prihvat žena sa granice i smeštanje u sigurne kuće. Formirana je “Lesbian Hosting” mreža u zemljama EU, gde se vrlo brzo odazvalo preko 500 žena koje bi primile izbeglice na duži period. Paralelno s tim, otvoren je “crown funding” za donacije da bi akcija mogla da bude održiva”, objašnjava Helena.

S obzirom na njeno dugogodišnje vojno iskustvo, izvržna direktorka EL*C Dragana Todorović pitala je Helenu da bude u timu koji je na granici.

“Ja sam, naravno, prihvatila uz uslov da povedem i svoju partnerku koja je profesorica ruskog jezika i našeg psa, jer idemo na duži period. Brzo smo se dogovorile i već 8. marta na Dan žena smo se našim porodičnim autom zaputile u Poljsku”, navodi Helena.

Ona ukrajinskim izbeglicama pomaže tako što ih dovodi u sigurne kuće, u kojima, kako kaže, imaju mir i oporavljaju se od stresa.

“Kupimo im sve što je neophodno – odeća, obuća, sredstva za ličnu higijenu, da vidimo sa njima gde bi želele da nastave svoj život dalje i onda preko “lesbian hosting” mreže im nalazimo smeštaj u zemljama gde je stepen ljudskih prava na visokom nivou. Moje konkretno zaduženje je da ih po dojavi naše sestrinske organizacije “Insight” iz Ukrajine, dočekam na granici, prevezem do jedne od kuća, gde smo moja partnerka i ja domaćice, tu im pomognemo da se oporave i nakon nekoliko dana i pronalaska smeštaja i kupovine karata odvezem na aerodrom ili železničku stanicu i ispratim u bolji i srećniji život”, priča nam Helena.

Dodaje da veoma paze da ih ne zapitkuju i ne stavljaju “so na ranu”, jer, kako objašnjava, njihova iskustva od bombi užasna.

“I mi smo prošle kroz sve to kad je bila NATO agresija na SRJ. Više ih bodrimo i sa njima pričamo o nekim lepim stvarima i nekom budućem životu i njihovim planovima u toj budućnosti”, ukazuje Helena.

Naša sagovornica kaže da su rastanci sa tim devojkama veoma tužni.

“Pusti se i koja suza, jer za to kratko vreme se dosta zbližimo i to će im biti neka lepa uspomena u ružnom trenutku. Nama srca budu puna iako je situacija nimalo naivna, ali ja se uvek vodim time da kad je meni trebala pomoć, pomogli su mi nepoznati ljudi i taj lanac jednostavno mora da se nastavi”, objašnjava Helena.

Na naše pitanje da li su imale bilo kakvih problema sa poljskim vlastima ili građanima/kama, s obzirom da Poljska nije baš prijateljksi nastrojena ka LGBT+ odobama, Helena odgovara da su lokacije sigurnih kuća upravo zbog toga u ruralnim područjima i daleko od gusto naseljenih mesta.

“Nismo imale problema do sada i ne verujem da će ih biti”, kaže naša sagovornica.

Govoreći o tome šta za nju znači ovo iskustvo, Helena kaže da je neverovatan osećaj kada nekome pomogneš i kada vidiš u očima tih devojaka neki tračak nade.

“Osećaš se nekako srećno i korisno jer si pomogla nekome da dobije drugu šansu. Jednom paru sa dve mačke smo uspele da nađemo smeštaj u Barseloni, drugom u Berlinu, neke su otišle u Amsterdam, neke u Francusku… EL*C je sa svojim timovima napravio “bum” u tom delu aktivizma na terenu”, zaključuje Helena.

Ukoliko želite da pomognete LGBT izbeglicama iz Ukrajine, Helena Vuković predlaže da to učinite na ovom linku.