Majske kokice

Taj isti crvenoarmijski komandant, osvojivši Reichstag, kako znamo, deset godina kasnije isterao je Beriju iz Kremlja, u jedenoj operaciji, nšta manje važnoj. U Karlhorstu, tamo gde je maršal Keitel, spustio svoju palicu na sto, da bi pred Žukovom potpisao kapitulaciju, još uvek svirucka pobednička melodija, samo je malo prašine popalo po svemu. U Hrvatskoj ionako mnogi smatraju da 9. maj nije označio oslobođenje nego okupaciju, a Srbi takođe podižu spomenike Hitlerovim poslušnicima. Izgleda da na Balkanu, gde je poobarano mnogo spomenika pobednicima, nisu sasvim sigurni ko je nadvladao u Drugom svetskom ratu, drugde to, međutim, znaju. Samo što u i Evropi uvek postoji dekadent koji će reći – „Nije trebalo da dobijemoi prošli rat! razuzurenost koja je nastupila posle, upropastila nas je. Ali hoćemo li umeti da se poučimo porazom?“ To je pisao Andre Gide, juna 1940, u času sloma Francuske. Nešto je zaista nejasno sa tim pobedama – kao i sa porazima! Otud Hrvati misle das su poraženi u Drugom svetskom ratu, a Srbima nije jasno da su ovaj poslednji izgubili od Hrvata. Onaj goli momak sa mačem kao jedinom odećom, Meštrovićev, zaštitni znak kalemegdanski, mog pobedničkog naciona, svejedno će u novoj vizuri beogradskoj, biti zaklonjen minaretom naše noovoutanačene džamahirije. Mislim da je negder, u jednoj od zemalja socijalizma postojao sapun Pobeda, ili bar pivo tog naziva, ali kod Orwella toga ima svakako.

Onomad, takođe, bilo je nekog slavlja, ma da mlitavog, prvomajskog. Ali gde će biti svečanosti u vreme policijskog časa? Već je utvrđeno koliko svaki praznik liči na nekakvu katastrofu, budući ukida većinu parametara života, donoseći uz opštu karnevalizaciju i globalno alkoholiziranje, gorčinu dosade i teskobu. Pa ipak, u civilizovanom svetu i dalje beleži se da zdravstvujet pervoe maja, kao nekakav dan trudbenički, bez obzira na vladajuće uređenje. Jer se ustanovilo da jednom u godini treba odati poštu žuljevitoj šaci, ljudskoj, opevanoj od Kranjčevića. Silna scenerija smišljena je širom sveta za ovaj datum, decenijama se maše barjacima, mahom crvenim, makar gde-gde se sve svodi na kusanje graha u nekom šumarku.

Manifestacija, zahvaljujući psihoanalizi, pročitana je kao manifestno jednog događaja, budući zapravo samo njegova polovina, ono latentno ostajući u pozadini, u podmorju, kao suština te gromopucatelne predstave. Latentno ogorčenje ili razdraganost mase, manifestuju tako radničke ili druge kolone više no jedno stoleće, slaveći, međutim, jednu pojavu, fantomsku u velikoj meri, fatum rada.

Da je rad nerazumljiva materija, dovoljno je očima neobaveštenog, posmatrati drevnog orača, šta ovaj paor radi onde, prteći nekakvu gvožđuriju kroz prašinu, radi čega? U tom njegovom znojenju ne može se prepoznati ništa od udaljene perspektive, jasne tek u mlinu, u pekari, i za stolom, Isusovim, u Emausu.

Kad se posmatra uzmahivanje kovačevog čekića po nakovnju, liči to najpre na nekakvu gimnastičku vežbu ili religiozni ritual, mnogo manje na produkovanje mača ili lopate. Ništa čudnije nije ni bacanje mreže nekog ribara u Japanu, nalik na jednu, skoro baletsku tačku, vrlo daleko od soma ili škarpine, čemu ta numera je namenjena. Industrijski rad samo uvećava ovu nedoumicu, mašinizovana alatka novi je izvor nejasnoća. Svrha mašine, kaže Rorty, nije u nju ugrađena, mašine nemaju središta do kojih možemo da ih ogolimo. Tako i stroj postaje neka nepostojeća tvar, bez obzira na svu njegovu čeličnu opipljivost, jer samo u saglasju svojih elemenata ovaj može nešto značiti, njegov rad, kao i svaki drugi, nešto je apstraktno i drugostepeno, čija neposrednost ne može se tako lako odrediti. Zato što posve opipljivi proizvod mašinin, sa njom, zapravo, nema veze, čak je po pravilu vrlo daleko po izgledu, obliku i materijalu od kojeg je načinjen, to nije velika mečka koja rađa maleno meče. Mašina koja proizvodi ništa, nije samo zamisao iz nadrealističke fantazije.

Posao, onaj koji se obavlja golim rukama, propada negde između, radeći, rad, mimo svakog dirinčenja, nema ničeg opipljivog, ovo dolazi istom pošto je sa njim završeno, rad svoju proletersku muku naknadno obelodanjuje tek dovršenim argatovanjem, u mnogo slučajeva s malo dobiti za stvarnog izvođača. <I>Radu pripada čast što ne pretpostavlja čak ni sirovinu, kaže Bloch. da bi ga nekako opravdao u njegovoj maglenosti. Da nam živi, živi rad!, moloh je, proizveden ovom koračlnicom. Udarnički pokret, od Stahanova do Alije Sirotanovića, konačno je obelodanio apstraktnu, simbolizujuću obrazinu rada, budući čak i njegov pobednički finale (u mnogo slučajeva traljavo i na brzinu isprodukovane robe), ostaje u senci te neurotične pomame sa krampom ili srpom u ruci, prizorima koloritnim, makar nerazumljivim, za posetioca sa Marsa.

Tako, kao i mnogo puta, ljudski poslovi, često nezasnovani, idu u tutanj, čak i ovi, praznični, plandujući. Svejedno, maj je, maj, žito je opet klasalo visoko, ne samo u Mačvi i oko Plandišta, nego i u pesmi, davnoj, Matićevoj. A u zraku zuj je, kukaca, majske kokice.