Ambar, avlija, ognjište, verige, vajat, konak, šiše… termini su koji se sve češće mogu čuti u žargonu novopazarskih turističkih poslenika.
Dovitljivi ugostitelji odlučili su da nas vrate „korenima“ i da nas podsete na to da bi pre obilaska Londona, Moskve, Praga… trebalo posetiti turističke atrakcije u neposrednom okruženju. Otišli su i korak dalje, oživeli su neko davno prošlo vreme, nudeći putnicima namernicima boravak u prijatnom ambijentu čiju scenografiju čine predmeti, godinama zaboravljeni u podrumima, šupama i na tavanima.
Objekti sa „starim“ imenima su samo začetak turističko-ugostiteljskih kompleksa, koji bi, u nekim narednim fazama, trebalo da izrastu u etno-sela, prilagođena savremenom stilu života. I na meniju je sve što ima predznak „etno“. Specijaliteti su od ražanog, heljdinog i kukuruznog brašna, a u ponudi su i meso ispod sača, kajmak i sir, kao i paprike na ovaj i onaj način. Ipak, da bi se kolko-tolko održao korak sa savremenim načinom života, na trpezi se mogu naći i „prestoničke“ šnicle, majonezi, kečapi i neizbežna koka kola, kao i energetski napici – produkt novog vremena. I sve to se servira na stolovima od grubo isklesanog drveta (takve su i klupe), smeštenim između „etno“ igraonica za decu. Ambijentalnu celinu upotpunjuju i, reklo bi se „ničim izazvani“, drveni bunari. I što je posebno zanimljivo, bez obzira na to gde je postavljen, bunar mora da bude vidljiv, jer osnovna funkcija mu je da posluži kao kutak za slikanje. Sve je u tim etno-naseljima, do kojih se stiže makadamskim putem (oblak prašine dočeka i isprati posetioce), napravljeno od drveta, kamena i stakla.
I mada je ovaj koncept razvoja seoskog turizma tek u začetku bitno je da žitelji novopazarske, ali i okolnih opština, nisu bez tzv. etno-inicijative koja se, bar zasada, realizuje privatnim kapitalom retkih entuzijasta u toj oblasti. Jedna takva inicijativa, koja polako prerasta u projekat, realizuje se podno srednjevekovnog manastira Đurđevi stupovi. Jedan privatni preduzetnik odlučio je da sredi prostor na kojem su izgrađena dva bungalova sa desetak ležaja, a kada posao bude završen, biće to jedno od retkih mesta do kojih se može stići asfaltnim putem.
Prema oceni LJiljane Lešević, direktorke Turističke organizacije Novi Pazar (TONP), najveći problem predstavlja loša putna infrastruktura. Ističe da samo oni najuporniji mogu, izlokanim putevima, da stignu do krajnjih odredišta.
– Situaciju dodatno otežava i nepostojanje standarda izgradnje objekata u etno-stilu, ali i nezainteresovanost vlasnika da svoje objekte kategorizuju. Uverena sam da bi etno-sela izgrađena u skladu sa najvišim standardima, predviđenim za takve objekte, privukla veći broj turista u Sandžak – procenjuje naša sagovornica.
Izvesno je, takođe da bi spoj bogatstva istorijskih spomenika hrišćanske i islamske kulture i boravak u očuvanoj prirodi, bili pun pogodak za turističku ponudu ovog kraja.
Po uzoru na salaše
– Nesporno je da u novopazarskom kraju ima potencijala za razvoj etno-turizma, posebno u selima podno Golije. Desetak porodica sa tog područja već je iskazalo spremnost da se uključe u ovaj vid turističke ponude i za njih smo u prethodne četiri godine organizovali tri edukacije. Namera je da se razvijaju etno-sela po ugledu na ona u okolini Kosjerića, ali i na vojvođanske salaše. Ipak, sve je, bar sada je sve ostalo na inicijativi – objašnjava za Danas Ljiljana Lešević, direktorka Turističke organizacije Novi Pazar (TONP) i dodaje da je spremna za pružanje pomoći svim zainteresovanim za otvaranje etno-sela.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
