Mala pobeda ideje o bojkotu

Prvi vidljiv pokušaj bio je prilikom usvajanja takozvanog Tijaninog zakona (tačnije promene Krivičnog zakona) u maju mesecu. Opozicioni poslanici odoleli su velikom pritisku javnosti da akt bude usvojen sveopštom saglasnošću i nisu se vratili u poslaničke klupe.

Drugi je bio dolazak Vučića lično u parlament da predstavi izveštaj o Kosovu, takođe u maju. Na ovoj temi neki nisu odoleli, poput Đorđa Vukadinovića, urednika NSPM, i bivših poslanika Dosta je bilo, koji su sada u klubu Stranke moderne Srbije Tatjane Macure. Ali, uprkos njima, poslaničke klupe su i dalje ostale zlosutno prazne. Još zlosutnije bila su zapažanja koliko je parlament krnj bez proevropske opozicije koju i dalje, uprkos niskoj popularnosti u anketama, simbolizuje Demokratska stranka. Radikali predvođeni Vojislavom Šešeljem potrudili su se da taj utisak do krajnosti pojačaju svojim mračnim nastupima za govornicom.

Javni vapaji Maje Gojković, predsednice parlamenta, da se opozicija vrati i da zajedno rade na novom poslovniku, ne mogu se računati u ozbiljne pokušaje. Ozbiljno s njene strane bi bilo da je zaista ponudila svoju ostavku, onako kako su to poslanici u bojkotu i zahtevali.

Ono što je Vučiću išlo na ruku u tim pokušajima, to je selektivna pažnja javnosti. Ličnosti od uticaja odabirale su šta će da ističu iz postojeće političke stvarnosti, zanemarujući, svesno ili ne, širu sliku. Važan primer takve, po vlast izuzetno korisne selektivnosti, jeste stav da opozicija nema političku ideju. Bojkot jeste i ideja o planu delovanja i nije samo puko sredstvo borbe, kako se to predstavlja. Pripisivati opoziciji da je bezidejna isto je što i otpisivati je, da ne treba da postoji.

Da je vlast autoritarna i da je treba ograničiti smenom, takođe uopšte nije naivna ideja, makar kako da se čini uopštenom i dosadnom uticajnim pojedincima. Drugi važan primer greške u javnom mnjenju je uporno posmatranje događaja kao izolovanih. I bojkot parlamenta i mogući bojkot izbora izdvojeni su kao posebne pojave i tako objašnjavani. Sa stanovišta budućnosti – šta će biti ako bude, i sa stanovišta teorijske odgovornosti. Jer, po teoriji politički sistem demokratije zahteva nadmetanje partija i sve mimo toga je njegovo neodgovorno kršenje.

Sa stanovišta glavnog političkog toka bojkot je međutim, samo nastavak krize koja je obeležila jesen 2018. – zimu 2019. u Srbiji. Prisetimo se samo koliko je za nama burna politička godina. Iz jednog primetnog stanja mrtvila, scena je oživela u vatrenim raspravama prošlog jula da li Demokratska stranka i Dragan Đilas mogu da sklope koaliciju sa konzervativnim i desnim Boško Obradovićem i Milanom Stamatovićem. Nedugo nakon što je Savez za Srbiju ozvaničen prebijen je Borko Stefanović i počele su demonstracije protiv Vučićeve vlasti.

Svi su mogli da vide da se politika u Srbiji promenila – stranke opozicije prvi put nakon 2012. dobile su podršku demonstranata sa ulice nezadovoljnih vlašću.

O prirodi te podrške odmah su nastala, takođe veštačka sporenja. Stvar je postavljena tako kao da je to uslovna podrška opoziciji – da su Dragan Đilas i ostali ti koji moraju da ispune neke uslove da bi im demonstranti ukazali poverenje da ih predvode. Ipak, i nakon potpunog osipanja protesta ovog leta, ostaje ono što je već rečeno, sada opozicija ima pristalice spremne da demonstriraju. To se koliko u oktobru 2017. kada je Saša Janković pokušavao da sazove miting, činilo nemogućim.

Da li je njihov broj par stotina ili par hiljada, u vremenu društvenih mreža je relativno. U najkriznijem vikendu protesta 16. i 17. marta kada se desio upad u zgradu Radio-televizije Srbije i hapšenje demonstranata, brojnost se nije pokazala kritično važnom. Ispostavilo se da kao kritična masa može delovati i medijski i prenos preko društvenih mreža. Tog vikenda tu kritičnu težinu događaju je dalo izveštavanje televizije N1. O tome koliko su toga svesni u štabu vladajuće stranke, najbolje svedoči javni sukob koji se rasplamsao između rukovodilaca te televizije i SNS udarnog ešalona na čelu sa Goranom Vesićem i premijerkom Anom Brnabić. Sukob koji se pretvara u rat za pokrivenost i gledanost u kome se potežu sva raspoloživa sredstva – od kampanja do tužbi.

Sama ideja bojkota zaživela je u tom kriznom – protestnom periodu ne kao nečija puka objava na društvenoj mreži, nego kao rezultat lokalnih izbora i kampanje u Lučanima, u decembru. Vlast je tada raspisala i vanredne izbore u Kuli, Kladovu i Doljevcu. SZS je izbore u te tri opštine bojkotovao, sa objašnjenjem da nije bilo valjanog razloga, sem potreba naprednjaka da trijumfuju, da se uopšte održe. Naprednjačka većina nije bila ničim ugrožena, sem namerno izazvanim ostavkama lokalnog rukovodstva, isticali su u SZS.

A u Lučanima se u izbornom danu dogodio „napad na policijsku stanicu u Guči“, odnosno objavljen je snimak kako se Boško Obradović i članovi Narodne stranke Vuka Jeremića, u stanici raspravljaju sa Dijanom Hrkalović, državnom sekretarkom u MUP, tada mladom uzdanicom Srpske napredne stranke. Izborni proces bio je narušen mada to niko javno iz redova vlasti nikada ne bi priznao. Hrkalovićeva se u maju na lični zahtev povukla iz MUP, i koliko je poznato iz politike.

SZS je i dalje ostao pri odluci saopštenoj nakon Lučana – da se pod datim uslovima pritiska na birače i medijske blokade na izbore ne može izaći.

Na tu odluku, pritisak nije vršen samo iznutra nego i spolja. Tradicionalno Zapad uvek podržava učešće na izborima i izbore kao takve. Po SZS su iz Brisela, kroz reči Maje Kocijančić, stigle negativne reakcije. Poruka je glasila da je parlament mesto za debatu, ali da sa vlast menja na izborima. Iz SZS su tu poruku pokušali da ublaže i preusmere reagovanje na izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji. Kritični tonovi tog izveštaja u kome se prima k znanju „stanje na terenu“, stavovi organizatora i opozicije o manjku demokratije, tumačeni su kao potvrda ispravnosti politike SZS.

Ali i Vučićeva vlast je primila poruku – da u izbornu 2020. godinu ne sme ući iz situacije u kojoj opozicija bojkotuje parlament. I takođe, da ne sme da rizikuje da glavna proevropska partija, koju javnost i dalje tako prepoznaje – Demokratska stranka, ostane pri bojkotu izbora. Kako je primećeno, legitimitet izborima ne daju samo građani, već i partije koje na njima učestvuju. SNS se našao pred ozbiljnim problemom slabljenja svoje pozicije prema spolja.

Usred tog problema u junu je usledila poseta američkog zvaničnika Metju Palmera, koji je obavio razgovore i sa predstavnicima vlasti i sa predstavnicima opozicije na ovu temu. Prema saznanjima Palmer, koji je od ranih 90-ih na raznim pozicijama na našim područjima, pozvao je predstavnike opozicije sa kojima se susreo, da učestvuju na izborima. Dragan Đilas je ovo oštro demantovao upoređujući to sa napisima u tabloidu Informer po netačnosti.

Ipak, sada kada je 27. jula, u organizaciji Fonda za političku izuzetnost, na neutralnom terenu – na Fakultetu političkih nauka, organizovan okrugli sto predstavnika Srpske napredne stranke i opozicije, naši izvori ostali su pri tvrdnji da je ovakav format osmišljen tokom Palmerove posete.

Sam Palmer je 1. avgusta u intervju za Glas Amerike u američkom stilu u isto vreme i demantovao i potvrdio navode naših sagovornika. Negirao je da je učestvovao u organizaciji sastanka predstavnika vlasti i opozicije na FPN-u.

„Apsolutno ne. Nisu im potrebni posrednici, reč je o političkim partijama i liderima koji se dobro poznaju i dobro razumeju. O tome se dugo razgovara u Beogradu i zaista nema potrebe da se SAD ili bilo koji spoljni akter tu ubacuje“, rekao je Palmer. Ali, on je istovremeno kazao da „ohrabruje dijalog“ vlasti i opozicije i dodao da je „važno da opozicija nađe način da učestvuje na izborima“.

Po svim detaljima, taj okrugli sto 27. jula je organizovan po diplomatskim pravilima o vođenju pregovora između dve teško zakrvljene strane. A to znači formalno zatvoren za javnost, a stvarno izveden tako da bude glavna tema u javnosti danima. Sastav učesnika odabran je tako da ne ostavlja ni najmanju dilemu da je reč o pregovorima visokih partijskih delegacija. Obe strane dobile su prostor da mogu da „brane“ svoje pozicije pred svojim najžešćim sledbenicima, odnosno svaka strana može da se stavi u ulogu dobitnika, a ne gubitnika, zbog sastanka. I vidi se i pravac kojim stvar može da se razvija ka kompromisu. Nezvanično je „procurilo“ da se opozicija odazvala pozivu zato što je na to podstaknuta direktno od Evropske unije, kao i da će se na sledećem sastanku pojaviti neko iz Evropskog parlamenta.

Ne bi bilo iznenađujuće ni da to bude Dejvid Mekalister lično. Nebojša Zelenović iz SZS, otvorenim pismom povodom okruglog stola, zatražio je da se Evropska unija, oglasi o stanju demokratije u Srbiji. Sve to širi prostor za dogovor uz određene diplomatske-političke manevre, dogovor da opozicija odustane od bojkota, u zamenu za poboljšanje medijskih uslova i jaču kontrolu biračkih mesta. Uz određen i dogovoren prostor na Radio-televiziji Srbije – a Vučić bi taj prostor mogao „dati“, njemu je ionako važnija TV Pink, opozicija bi u septembru mogla da proglasi da u izbornu 2020. godinu ulazi svojom malom pobedom – podrškom EU i koliko toliko popravljenom medijskom slikom. I sve je to još koliko prošle jeseni izgledalo, budimo pošteni, neostvarivo.