Kakve su ekonomske koristi Rusije od najavljenog okretanja gasovoda od Evrope prema Kini

„Ako vi nećete, ima ko hoće“, poručio je ovih dana stalni predstavnik Rusije pri Evropskoj uniji Vladimir Čižov partnerima u EU koji i dalje drže zapušene cevi gasovoda Severni tok 2, čekajući rasplet krize oko Ukrajine.

A taj „koji hoće“ ruski gas je Kina, pa Moskva najavljuje da bi 2024. mogla početi gradnju gasovoda Snaga Sibira 2 kojim će 50 milijardi kubnih metara gasa godišnje sa poluostrva Jamal namenjenih Evropi, po sistemu spojenih sudova, preko Mongolije biti preusmereno kineskim kupcima.

Kao i 2014. kad je Rusija anektirala Krim tako je i sad usred nove ukrajinske krize ruski predsednik Vladimir Putin otputovao u Peking na strateške dogovore s kineskim kolegom Si Đinpingom o isporukama nafte i gasa.

Zanimljivo je da je i gasovod Snaga Sibira 1 počeo da se gradi posle prve ukrajinske krize (završen 2019) a ovih dana u vreme gomilanja ruskih trupa blizu granice sa Ukrajinom postao je aktuelan njegov brat blizanac – Snaga Sibira 2.

Putinov spoljnopolitički savetnik, Jurij Ušakov tvrdi da novi gasovod ima centralno mesto u odnosima dve zemlje (slično je 2014. titulisan i Snaga Sibira 1). Iako je dan pred otvaranje Zimskih olimpijskih igara postigao mršav dogovor u Pekingu i ispregovarao nove isporuke gasa od samo 10 milijardi kubnih metara godišnje (već ima ugovor za godišnju isporuku 38 milijardi kubnih metara do 2025. kroz gasovod Snaga Sibira), Putin je ipak slavodobitno proslavio novo učvršćivanje prijateljstva s Kinom.

Usput, tih novih 10 milijardi kubnih metara gasa biće isporučeno Kinezima s gasnih polja koja nisu povezana s ruskom evropskom mrežom gasovoda. Rojters procenjuje da je Putinu bio važan bilo kakav dogovor s Pekingom jer „želi da igra na kinesku kartu“ u aktuelnom sukobu sa Zapadom.

Inače, kapacitet dva evropska gasovoda Severni tok je 110 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a kapacitet dva kineska gasovoda Snaga Sibira biće (kad se završi drugi projekat) 88 milijardi kubnih metara (Evropa trenutno troši 541 milijardi kubnih metara gasa, a Kina 331 milijardi kubnih metara).

„KINESKI PROTEKTORAT“: Bez obzira na tu značajnu razliku, pojedini stručnjaci tvrde da rusko preusmeravanje gasa ka Kini može ozbiljno da našteti Evropi.

S druge strane, ništa manje nisu ni dileme da li će Rusija imati više koristi od tog okretanja, da li je Kina ekonomski partner na koji Rusija dugoročno i sigurno može da se osloni i da li Rusija polako klizi ka statusu kineskog protektorata (kako tvrdi analitičar rusko-kineskih odnosa Aleksandar Nemec).

Ima mišljenja (Ana Mikulska, Univerzitet Rajs, Hjuston) da Kina vešto koristi sankcije Zapada prema Rusiji da ojača svoju pregovaračku poziciju pri određivanju cene gasa (i nafte), a pojedini stručnjaci ukazuju da su ekonomski efekti upitni jer Rusija ne ostvaruje zaradu na gasu koji isporučuje Kini kad cena nafte padne ispod 60 ili 70 dolara po barelu.

„Za razliku od Evrope gde Rusi mogu kad god hoće da zavrću i odvrću ventil, Kina je od samog početka bila partner koji diktira uslove. Rusija to ne voli, ali mora da igra tu igru da bi preživela“, kaže Mikulska za DW. Tim povodom Blumberg konstatuje: „Rusija bi jako volela da ima onu vrstu uticaja na Kinu koju trenutno ima na Evropu. Kina čini sve što može da se odupre toj poziciji Rusije“.

U autorskom tekstu za Fajnenšel tajms Aleksandar Gabujev iz moskovskog Karnegi centra piše da Moskva kao dobavljač gasa ima mnogo uticaja na Evropu, ali upozorava da „preveliko oslanjanje na Peking nosi dugoročne strateške rizike i neželjene negativne strane za Rusiju: „Ako Moskva udvostruči gasovode do Kine kao protivtežu izvozu gasa u Evropu mogla bi već za 10 godina da postane veoma zavisna od jednog potrošača“.

Naravno da Kina ne sedi skrštenih ruku nego se fokusira na razvoj energetskog tržišta baziranog na obnovljivim izvorima i ubrzano diverzifikuje izvore uvoza gasa, izbegava preveliko oslanjanje na Rusiju i pažljivo balansira strukturu uvoza između država Centralne Azije, Rusije, Katara, Australije i Mjanmara.

Prema podacima Britiš petroleuma, zemlje Centralne Azije su 2020. godine isporučile Kini oko 10 puta više gasa od Rusije.

Jedanaest godina pošto su predsednici Putin i Đinping na četiri sastanka 2014. utvrdili ambicioznu energetsku agendu suštinski se ništa krupno do danas nije dogodilo u realizaciji gasnih projekata između dve zemlje koje je predložio Gasprom.

Nijedan od dva predložena gasovoda (Altaj i Snaga Sibira 2) koji treba da snabdevaju kinesku provinciju Sinđang nije počeo da radi jer nije bilo interesovanja Kine, a još su na čekanju projekat Vladivostok LNG (kineskim investitorima ponuđeno 49 odsto udela ali nema interesovanja) i produžetak gasovoda Sahalin-Habarovsk-Vladivostok do Kine a nema reakcija kineskih investitora ni na ponudu suvlasništvo u Gaspromovim gasnim projektima.

Ruska strana je 2016. ponudila Kinezima da učestvuju u finansiranju eksploatacije istočnosibirskih naftnih polja, ali su kineske kompanije to odbile.

Od kad su SAD i EU uvele sankcije Rusiji, kineske komercijalne banke izuzetno su oprezne u kreditiranju ruskih preduzeća.

Kina se najlakše opredeljivala za kreditni odnos s ruskim gasnim sektorom ali nije bila spremna za zajednička ulaganja i suvlasnički odnos.

Priliv kineskih kredita nije bio na nivou koji je očekivala ruska politička elita.

OBNOVLJIVI IZVORI: „Nema naznaka bilo kakvog napretka ni na jednoj od ovih ruta, niti bilo kakve potvrde sa kineske strane da su zainteresovani za ove projekte. To podriva Gaspromov gasni monopol i zacrtani cilj da preusmeri izvoz gasa od Evrope ka Kini, manevrišući između ovih tržišta u svoju korist. Ta najava uplašila je mnoge u Evropi. Postoji značajna zabrinutost da će, ukoliko Evropa ne ponudi Gaspromu najpovoljnije uslove, Rusi prebaciti izvoz gasa u Kinu. Međutim, u stvarnosti ništa nije postignuto u toj diverzifikaciji“, tvrdi ekonomista Vladimir Milov, nekadašnji zamenik ministra energetike i predsednik nezavisnog Instituta za energetsku politiku, u tekstu za Martens centar.

Nisu samo Gaspromovi investicioni projekti gasne konekcije Rusije i Kine upitni iz ugla finansijske koristi. I svi dosadašnji pokušaji Gasproma da mešetari s cenom gasa u svoju korist, igrajući se sistemom spojenih sudova, bili su neuspešni i izvoz gasa u Kinu ostao je za Rusiju neisplativ. U pismu ruskoj vladi pre izgradnje gasovoda Snaga Sibira 1, Gasprom je zahtevao oslobađanje od poreza, posebno navodeći „da bez takvih izuzeća projekat ne bi bio isplativ“.

Vlada je udovoljila ovom zahtevu pa je Gasprom zvanično oslobođen plaćanja svih poreza na proizvodnju i isporuku gasa Kini, uključujući porez na eksploataciju minerala, izvozne carine i porez na imovinu.

Ruski budžet ima nula prihoda od izvoza gasa u Kinu gasovodom Snaga Sibira, što znači da taj posao nije ekonomski održiv u normalnim komercijalnim uslovima.

Problem će za Gasprom biti (ako se Rusija okrene samo Kini i zapostavi Evropu) kako da upravlja skupim gasovodima koji opslužuju samo jednog kupca – Kinu.

Dogodi li se kojim slučajem da Peking zaustavi uvoz preko ovih gasovoda ili zapreti da će u potpunosti raskinuti ugovore i pređe na nove izvore uvoza, Gasprom će se naći u nebranom grožđu.

Kineski stručnjaci (iz Tsinghua Energy Research Center) procenjuju da će potrošnja gasa prestati da raste 2030-ih, jer Kina ulaže velika sredstva u obnovljive izvore energije.

Uzimajući u obzir rast domaće proizvodnje i povećanje uvoza LNG, Kina će uskoro moći da bira dobavljače gasa i diktira svoje uslove.

Ta poslovna asimetrija omogućava Pekingu da u budućnosti traži nove pregovare i niže cene od Gasproma, a Moskvi ograničava mogućnost da odustane od ugovora s kupcima iz Kine.

S obzirom na povoljan politički vetar u odnosima dve zemlje postavlja se pitanje zašto se Kina od 2014. dosad suzdržavala da ojača energetsku saradnju s Rusijom i investira u ruski gasni sektor.

Ruski analitičari navode dva ključna razloga: nedostatak profitabilnosti ruskih gasnih projekata i neophodne ekstremne poreske olakšice.

Ima, međutim, još problema koji opterećuju ekonomsku saradnju dve zemlje. Kina, recimo, nema poverenja u rusku poslovnu klimu.

Kineski investitori dobro su upoznati s nedostacima ruskog korporativnog upravljanja pa insistiraju na većinskoj kontroli i ne prihvataju ulogu manjinskog investitora koji Rusi predlažu kako bi zadržali upravljačku kontrolu po svaku cenu.

„Kinezi preziru raširenu rusku korupciju. To je bilo najvidljivije u vreme izgradnje gasovoda Snaga Sibira. Kina je ponudila svoje izvođače za gradnju gasovoda, ali je Rusija to kategorički odbila i dodelila građevinske ugovore isključivo Putinovim prijateljima“, objašnjava Milov.

OBOSTRANO NEPOVERENJE: Rusija je sve ove godine ekonomsko partnerstvo s Kinom predstavljala kao održivu alternativu njenim ekonomskim odnosima sa Zapadom, koji su postali zategnuti zbog sukoba s Ukrajinom i nametnutih sankcija.

Još 2014 (kad su uvedene prve zapadne sankcije Rusiji) predsednici Putin i Đinping najavili su ambiciozan portfolio novih projekata u različitim privrednim sektorima, čiji je cilj bio da se predstavi kako će Rusija i Kina biti u stanju da brzo izgrade novu zajedničku ekonomsku realnost kao protivteža ekonomskom sistemu Zapada.

Od tada Putin govori o „ogromnom obimu saradnje između Rusije i Kine, koja raste iz godine u godinu i dobija na brzini u skoro svim oblastima“.

Vladimir Milov kaže da su mnogi u zapadnim političkim, stručnim i medijskim krugovima bili toliko fascinirani razmerama najavljene ekonomske saradnje da su ovu pompu, bez detaljnog ispitivanja, često ponavljali i pojačavali.

Iako ima napretka, podaci, međutim, ne pokazuju nikakvu „ogromnu“ saradnju.

Činjenica je, primera radi, da međusobna trgovina od 2014. značajno raste, ali ne u meri koja bi opravdala početnu pompu.

Struktura ruskog izvoza u Kinu je sramotno primitivna – više od 70 odsto izvoza su mineralni proizvodi (od čega 95 odsto nafta i gas), zatim drvo (šest do osam odsto) i metali (pet do sedam odsto), a kineski izvoz u Rusiju uglavnom čine mašine i oprema (oko 50 odsto), tekstil (više od 10 odsto) i razna potrošačka dobra (mobilni telefoni, kompjuteri i automobili).

Ali zato Kinezi postaju važni igrači na ruskom tržištu, izbacujući etablirane evropske kompanije iz nekih tržišnih segmenata.

Primera radi, pre 10 godina Nemačka je dominirala uvozom industrijske opreme u Rusiju a sada je Kina preuzela prvo mesto.

Dugoročno gledano, takav trgovinski odnos neće stvoriti multiplikatore za dublju ekonomsku integraciju dve zemlje kako to očekuju njihovi politički lideri.

Kad se posmatraju direktne strane investicije (SDI) podaci govore da su 1. januara 2014. ukupne kineske SDI u Rusiji bile 4,6 milijarde dolara ili samo 0,8 odsto ukupnih SDI (566 milijardi) i 0,2 odsto ruskog BDP. A 1. januara 2021. kineske SDI bile su 2,2 milijarde dolara ili 0,4 odsto ukupnih SDI u Rusiji i 0,15 odsto ruskog BDP.

Postoje fundamentalni problemi koji su doveli do neuspeha u stvaranju obećanog čvrstog ekonomskog partnerstva Rusije i Kine i integracije dve privrede, a verovatno je da će onemogućavati uspeh u budućnosti.

Kao probleme Milov navodi objektivne geografske barijere (glavna ekonomska aktivnost u Rusiji je koncentrisana u evropskom delu, daleko od kineske granice), značajan nedostatak poverenja između dva režima i njihove različite spoljnopolitičke agende.

Tu je, međutim, i nerazumevanja poslovnih zajednica i nizak nivo međusobnog poverenja kineskih i ruskih preduzetnika. Gradeći strateške ekonomske odnose, Kina i Rusija su voljom svojih političkih vođa, odbacile model tržišne saradnje i odlučile se za državnu regulaciju.

Međutim, jačanje uloge države u ekonomskim odnosima samo je stvorilo nove i produbilo postojeće probleme.

Vlade dve zemlje priznaju te probleme a onda, paradoksalno, preduzimaju nove mere za njihovo rešavanje uverene da je jačanje vodeće uloge države jedini način razvoja saradnje.