Male stvari izgubljene u „megalopolisu“

Dok stremi ka tom „mega“ pojmu, i megaprojektima, šta se dešava sa onim malim stvarima – da li se čeka da se rupe na ulicama pretvore u stanice nedosanjanog metroa? Taj čovek koji bi trebalo da bude „mera svih stvari“ u gradu koji postoji zbog njega, posustaje u borbi sa onima koji donose odluke u njegovo ime, a grad ostaje rastrzan između njih.

Ako grad nije po meri čoveka – po čijoj je meri? Moćnika na vlasti? I da li oni na vlasti uopšte mogu da se nazovu nekakvim „moćnicima“, jer, barem kada je grad u pitanju, moć je češće u rukama partikularnih interesnih sfera koje zarad svojih megalomanskih projekata diktiraju tempo razvoja određenih gradskih mikrocelina. Oni na vlasti su samo njihovi poslušnici. A grad i njegovi žitelji postaju taoci.

Dok nagađamo da li je i čiji interes da se ograniči broj putnika na lokalnim aerodromima, da se poruši čitava jedna četvrt zarad projekta od nacionalnog interesa, da se novogodišnja rasveta na metar, kilogram i komad kupuje baš od određene firme, rupe na ulicama ugrožavaju i one najistrajnije koji sebe ponosno i dalje nazivaju Beograđanima.

Ruinirani pločnici u Knez Mihailovoj ulici, zapušteni podzemni prolazi, stajališta za gradski prevoz loše obeležena, haotičan saobraćaj usled izmeštanja putnika na (još nepostojeću) autobusku i železničku stanicu, nedostatak kulturnih i javnih prostora, smanjivanje parkova i zelenog prostora…. A tu su i spomenici zaslužnim (i manje zaslužnim) ličnostima koji sve češće izazivaju burne reakcije i komentare javnosti, ali te komentare retko ko uvažava. Da bismo zažmurili i okrenuli glavu, dobijamo modernu fontanu, šetalište uz „Beograd na vodi“, (a nadomak neodržavane Kalemegdanske tvrđave) niču novi moderni hoteli sa sve više zvezdica, fasade se popravljaju (doduše putem sumnjivih „tajnih“ javnih nabavki), prestonica privlači sve veći broj turista iz inostranstva (pa makar to bila i Bugarska) i pola godine Beograd blješti pod novogodišnjim sjajem kao Las Vegas. A da, imamo i najskuplju jelku na svetu, kako proceniše neki. Pa eto – i mi da imamo nešto „naj“. Valjda smo time za korak bliže svetu.

Veliki korak napred biće i izgradnja prve linije metroa – za dve, ne, pet, ne, ne, sedam godina. Nedavno je usvojen prostorni plan Grada koji garantuje prvu metro liniju do 2027. godine.

Pa u predizbornoj kampanji su obećali za dve godine?! Ah, te kampanje. Obećali su prvu liniju metroa, doduše „iz ničega u ništa“, ali karte za vožnju su podeljene, zakrpili su par rupa, svečano otvorili nekoliko parkova i sad malo da se predahne. Više od mesec dana prošlo je od izbora za beogradsku vlast. A vlast još nije formirana. To znači više od mesec dana kako grad stoji, ne razvija se, ne diše, ne menja se. Funkcioniše samo za ono najhitnije. Ali svakome je njegov pločnik najhitniji. Ipak, Beograd čeka novog vođu da mu iscrta pravac i kaže šta je najbolje za Beograđane.

Rasprava o gotovim planovima isključuje građane

A Beograđani čekaju, i radovi se odlažu. Popravka granitnih i betonskih ploča u Knez Mihailovoj čeka na završetak tendera koji su raspisali „Putevi Beograda“. Kada će biti sanirani podzemni prolazi – ne zna se, jer je još uvek u toku izrada tehničke dokumentacije, za šta je Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda produžila rok – do septembra. Ali zato je pri kraju izrada tehničke dokumentacije za rekonstrukciju Bezistana – jednog od centralnih i nekada najlepših prolaza. Ali pre nego što on dobije novi sjaj potrebno je još papirologije, dozvola, pa je neizvesno kada će biti završen. Uskoro, obećavaju. Uskoro će biti završen i Jelezovački kolektor, pa će građani naselja Jajinci konačno imati normalnu kanalizaciju. Tako su barem obećali pred izbore. Ove, i one prethodne. U međuvremenu građanima stižu takse za naplatu, a posao se ne završava.

U planiranju moraju da postoje prioriteti i nemoguće je uraditi sve odjednom, objašnjava Ružica Bogdanović, profesorka urbanizma i prostornog planiranja, ali tu struka mora da vodi računa o potrebama građana – onih koji će taj prostor i koristiti.

– Za sve ove godine koliko se bavim planiranjem i učestvujem u komisijama – naša bolna tačka ostaje učešće građana, jer moramo biti svesni da ne uređujemo grad za sebe, ili da pokažemo kako smo dobri planeri, već za korisnike. A njima je kroz zakone omogućeno da učestvuju u javnim raspravama i podnesu amandmane, ali tek onda kada je plan već napravljen, a u tom trenutku je jako teško bilo šta menjati i većina primedbi se ne usvoji – naglašava ona. Bogdanović dodaje i da se u razvijenijim sredinama – Londonu, Švedskoj, Holandiji, građani pozivaju u ranoj fazi da prvo iznesu svoje želje i potrebe.

– To je metodološki trend u svetu – postoje uspešni modeli koji podrazumevaju uređenje grada od pojedinačnih delova, lokalnih inicijativa, jer ima mnogo malih stvari, malih „džepova“, prolaza, ćoškova – koje planer ne može da vidi. Ali kod nas se to još uvek ne primenjuje, valjda zbog mentaliteta, dosadašnje geneze razvoja grada – zaključuje Bogdanović.

Možda će se problemi lakše rešiti kada ih neko zaista i vidi i čuje za njih. Možda nije dovoljno da se građani obraćaju svojim izabranim predstavnicima po opštinama, da mediji, doduše retki, pišu o tome šta ih muči.

Možda će problem rešiti nova tehnologija – najavljeni specijalni kamion koji snima ulice analizirajući stanje i debljinu asfalta, kao i stanje infrastrukture ispod kolovoza. Kada kamion snimi svoje, obećali su, još aktuelni, gradski čelnici, znaće se tačno koje od 1.800 ulica moraju da se rekonstruišu. Ipak, nova tehnologija budi sumnju kod građana, jer im još nije objašnjeno, na primer – ko je postavio nadzorne kamere u centru grada, ko gleda te snimke i obrađuje podatke? Da li to služi boljoj koordinaciji saobraćaja – da se usklađuju semafori i prati gde je gužva i uklanjaju problemi koji muče stanovnike ovog grada? Ako im pak i kamere ne reše probleme, tu je Beokom servis (da, onaj Beokom koji je sproveo javnu nabavku za jelku od 83.000 evra) sa portalom i aplikacijom gde mogu glasati za projekte koje žele u njihovom kraju. Beokomu mogu i da tvituju sa naznakom „prijavi problem“, a dežurne službe obećavaju da će intervenisati u najbržem roku.

Rokovi su doduše diskutabilni kada se čeka nova gradska vlast, jer ipak se užurbano radilo pred izbore da se našminka, ulepša i sakrije svaki nedostatak, sada sleduje malo odmora.

Beograd kao „rezultat borbe građana i vlasti“

Nije to samo sindrom ove vlasti. Tako je oduvek – pokazuje istorija. Svaka je vlast odlagala vitalne stvari, svaka je zadavala nove pravce razvoju grada, na rok od četiri godine, pa dokle se stigne. Moderni Beograd je samo zbirka svih tih neispunjenih predizbornih obećanja, odlaganja, čekanja, menjanja ideja i vizija. A bez uslišavanja osnovnih potreba njegovih stanovnika i logike „zdravog razuma“.

O razvoju Beograda, njegovoj urbanizaciji i evropeizaciji u periodu od 1890. do 1914. godine je pisala istoričarka Dubravka Stojanović u knjizi „Kaldrma i asfalt“. I ona svedoči da se do danas nije mnogo promenilo u (ne)funkcionisanju grada.

„Beograd stalno izgleda kao da mu je navučena loše sašivena, uska košulja, pa još naopačke. Političke elite još od 19. veka su svesno i namerno odbijale da stvore neophodne uslove za pravilan razvoj grada. Dovoljno je reći da je prvi urbanistički plan usvojen 1924. godine, a do tada se grad gradio sam, kako je stigao. Nažalost, od te matrice nije se daleko odmaklo. Od toga da danas kanalizaciju nema četvrtina građana, do slomljenih ploča u Knez Mihailovoj. Zbog nebrige on ostaje neuređen, nenegovan i zapušten, dok se prostota zasenjuje tobožnjim velikim projektima“, ukazuje istoričarka u razgovoru za naš list.

Stojanović objašnjava i da na takvo stanje utiču razne društveno-političke okolnosti, te da je grad najbolja slika društva i politike.

„I to se na Beogradu vrlo jasno vidi. Uzmite bilo koju ulicu danas na Vračaru. To je jedan stilski skandal. Pored moderne zgrade niču sad ove lažne secesije, neki fejk Beč, komične i odurne zgradurine kao u nekoj operetskoj pokondirenoj prestonici. To je prava slika ukusa, znanja i malograđanskih pretenzija vlasti i društvene elite“, naglašava ona. Stojanović dodaje i da je „grad po meri čoveka“ – ideal koji je odavno ostvaren u mnogim gradovima u kojima je u centar sistema stavljen – građanin! „A upravo on našim vlastima nikada nije na umu“, primećuje Stojanović. Zato je, po njenoj oceni, Beograd prilagođen potrebama njegovih stanovnika, odnosno human samo onoliko koliko sami građani odbrane svoj grad, koliko uspeju da otmu.

„Neki od najšarmantnijih delova, od Cvetnog trga, Obilićevog venca do platoa ispred Pevca, sada su uništeni, ledeni, uštrojeni… Tako da naš grad vidim kao rezultat stalne borbe između građana i vlasti, s tim oazicama osvojenih sloboda – baš kao i u državi“, naglašava ona dodajući da ne vidi prostor za usaglašavanje onih koji menjaju grad i onih kojima te promene najviše treba da koriste. „Zato jedino preostaje da se prave demonstracije svaki put kad se uništi neki deo grada“, zaključuje Stojanović.