Mali je kontinentalna afrička zemlja sa 15 miliona stanovnika, koja se prostire na 1.240.000 kvadratnih kilometara, a čak tri četvrtine te zemlje čini pustinja. U 14. veku, moćno carstvo Malija činili su delovi modernog Senegala, Gvineje i Nigera. Mali je u 19. veku postao kolonija Francuske, a nezavisnost je stekao 1960. godine.
Populacija Malija je veoma raznovrsna: pustinjski nomadi na severu, i većinski cenci na jugu. Islam, kojem pripada 95 odsto stanovništva je ujedinjujući faktor, iako se u Maliju govori mnogo jezika. Poljoprivreda je glavna privredna delatnost, naročito u ogromnoj delti reke Niger, domu brojnih plemena.
Mali je od 1991. do 2012. bio afrički uspeh kada je u pitanju demokratija, sve dok nije došlo do osakaćenja državnih rudimentalnih javnih institucija. Zbog suše i kolapsa karavanske privrede na severu zemlje, Tuarezi su počeli da odlaze u Mauritaniju, Alžir i Niger. Mnogi od njih su se okrenuli trgovini oružjem, robovima i zlatom.
U osvit svirepog verskog rata koji cepa Alžir, veliki broj muslimanskih fundamentalističkih Arapa pobeglo je južno do Sahare, koja pokriva i deo Malija. Zatim, 2011. godine Zapad je podržao rušenje režima Muamera el Gadafija u Libiji, pa je omogućio mnogim fundamentalistima da pobegnu u pustinju, ali tek nakon što su se domogli teškog naoružanja.
Ovi fundamentalisti, koji su postali svojevrsni banditi, nagodili su se sa nomadskim trgovcima, pa su tako svi prihvatili fundamentalističku retoriku osvete protiv nevernika.
U januaru 2013. ove grupe formirale su u Maliju konvoj naoružan teškim mitraljezima. U njihove ruke brzo su pali gradovi Gao, Kidal i Timbuktu. Primenili su šerijatski zakon, žene koje nikada nisu nosile veo, bile su prisiljene da to učine. Iako je doprineo puču koji je legalno izabranog predsednika naterao u egzil i ugrozio odnose sa Francuskom, vršilac dužnosti predsednika Dioncouda Traore pozvao je francuske vlasti da sprovedu bilateralni sporazum o odbrani.
Osim zaštite svojih građana, Francuska nema nikakve interese u Maliju. Ipak, francuski predsednik Fransoa Oland hrabro je odlučio da odgovori na poziv za pomoć, što je svako u Francuskoj razumeo i odobrio. I SAD, ravnodušne prema integritetu Maija i dobrobiti njenih građana, bile su svesne mogućnosti da ogromna teritorija te zemlje padne pod kontrolu fundamentalista/terorista. Zato su i odlučile da učestvuju u operaciji pod vođstvom Francuske, i to u pomoći u saobraćaju, komunikacijama i obaveštajnim komponentama.
Francuska je izvela čudo. Za samo nekoliko dana, uspela je da u Mali pošalje skoro 3.000 vojnika naoružanih teškim oružjem. Gao, Kidal i Timbuktu su oslobođeni, a Bamako je spašen. Pošto su izgubili većinu svojih vozila i oružja tokom francuskog bombardovanja, fundamentalisti su strmoglavo pobegli u pustinju.
Francuski vojnici se vraćaju kući. Ali da li to treba da učine kada se hiljade fundamentalista i dalje nalaze u pustinji?
Naravno, Mali nije jedina zemlja koja se suočava sa fundamentalističkom pobunom. Takvo nasilje je tipično za islamsku savremenu krizu. Kultura i blistava tradicija ranijih vekova kao da su nestale. Mnoge zemlje sa većinskim muslimanskim stanovništvom su otvorene za islamske fundamentaliste, jer su propustile svoje „ekonomsko poletanje“.
Ove zemlje zahtevaju bolne, dalekosežne reforme kako bi postigle ekonomski prosperitet, cilj koji podrazumeva i promenu kulture. U hrišćanstvu, reformacija je neophodna kako bi se uspostavili demokratija i kapitalizam. Međutim, u savremenom islamu, moćnici uspevaju da eleminišu buduće reformatore. Kao rezultat toga, islamski svet je uglavnom slab, delimično kolonizovan, ponižen i ekonomski nemoćan.
Uprkos teškoćama, samo nekoliko hiljada od 1,5 milijardi muslimana u svetu su prihvatili ekstremistički projekat ubijanja nevernika. Ali usled političkih i verskih konfuzija, jer verske vlasti ćute pred islamističkom retorikom, nijedna muslimanska država ne može da svoje unutrašnje probleme reši sama.
Pomoć spolja je potrebna, a Mali je bio prvi koji je istu tražio, te su lokalne verske vlasti podržale zahtev vlade za francusku vojnu pomoć. Vojska Malija sada mora da se rekonstruiše, policajci da se obuče, a vlada da se restruktuiše. Ovo će biti moguće jedino ako se verske vlasti vrate potrebnim reformama.
Ali, kao u i Maliju, zadatak da se pomogne reformama u muslimanskim državama nije samo na Francuskoj. To je odgovornost na Zapadu u celini.
Autor je bivši premijer Francuske i nekadašnji lider francuskih socijalista
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
