Mali problem – velika bruka Srbije

Od Zlatibora do Stubla ima svega petnaest kilometara. Do Udovičića i Marića još par kilometara blatnjavim crnim makadamom, prepunim rupa. Ako se primene drugačija civilizacijska merila, Udovičići i Marići su ceo vek udaljeni od Zlatibora i ostatka sveta. Nekoliko brvnara, sklonjenih u brdima, deluju kao vremenska kapsula. Da je kojim slučajem čovek zalutao pomislio bi da je naleteo na nekakav etnografski muzej pod otvorenim nebom. Ipak, gromoglasna dobrodošlica Manojla Udovičića, meštanina koji je penziju zaradio kao rudar u obližnjem rudniku magnezita, para grobnu tišinu i ohrabruje vašeg reportera da je stigao tamo gde je naumio. – Život je ovde bedinja. Umrećemo a nećemo dočekati svijetlo – svodi težinu ovdašnjeg življenja Manojle.

Gde je ministar za infrastrukturu?

– Nema kome se nismo obraćali, sve do Beograda… Vi novinari iznosite stvari kakve jesu, ali kada sam video Velju Ilića da nogom gađa onog novinara ja sam plakao. To je sramota. Nismo zvali Ilića i ne verujemo da bi on došao u ovu pustoš. Možda on nije loš političar, ali je grdan na jeziku – kaže Manojle Udovičić.

U dva zaseoka, koja su nekada vrvela od ljudi, danas je desetak kuća. U njima životari jedno ili dvoje starih ljudi. Političari ovde dolaze samo kad moraju, u vreme izbornih kampanja, i već tridesetak godina obećavaju svetlo. Udovičiće i Mariće je mimoišla najpre komunistička elektrifikacija, a potom i biblijski

Kabl kao antena: Branko i Stojanka Udovičić

najavljivan program socijalista o Srbiji u novom veku. Poslednjih nekoliko godina nije ih bilo ni na trasi nove demokratske vlasti, opevane u epu Srbija na dobrom putu. Neverovatno zvuči i obrazloženje nadležnih u Elektroprivredi Srbije (EPS) da elektrifikacija tih desetak domaćinstava nije racionalna. Računaju valjda da starine neće još dugo. No, i sami meštani priznaju sopstvenu krivicu, boluju, kažu, od srpskog sindroma nesloge.

Mučenički život

– Ovo je mučenički život. Najgore je zimi, dan je kratak, sneg veliki i ne može se iz kuće – pokušala je da objasni Stojanka, ali je njen suprug Branko ućutkuje. – Nemoj ženo da kukaš. Sada je dobro, kako je bilo skučeno u vreme stare Jugoslavije. Iako se mučimo dobro se živi, djeca rade, imaju neke plate, ali druga je stvar što mi nismo složni i što niko neće da nam pomogne – kaže Branko.

Manojle je bio prinuđen da kuću sagradi u delu sela u kojem ima električne energije. Svedoči da su meštani pre skoro tridesetak godina, kada je krenula elektrifikacija od Dobroselice do Stubla, dali novac kao učešće za elektrifikaciju, a neki su morali da prodaju stoku.
– Hteli su prisilno da nam naplate učešće i pokušali da nam uzmu kravu. Neki policajac Radišić je maltretirao moju ženu jer nije dala kravu. Djeca vrištala, jedva odbranih ženu. Da ne bi komšije, koji mi je dao novac, bilo bi svačega – priseća se Manojle, pa nastavlja: – Mi smo jad i bedinja. Svi smo dali učešće, pobijali bandere, a onda su nam rekli u opštini da je neko ukrao naš novac. On kaže da je bilo obećanja da će im biti obezbeđena monofazna električna energija kako bi domaćinstva imala bar po dva sijalična mesta, ali to nije dovoljno da se koriste savremeni aparati. Posle su, kaže Manojle, iz opštine obećali agregate, ali neko je iz vlasti reko da oni ne znaju da ih koriste.
Branko Udovičić, starac koji kaže da za tri meseca navršava 87 godina, svedoči da su meštani pomoć tražili od svih, pa i od Slobodana Miloševića, a nedavno i od kancelarije predsednika Republike, ali „svijetla još nema“. Živi sa suprugom Stojankom, a njihova deca napustila su selo i, kako kaže, „otišla za svojim životima“. – Zaklinjao sam se i Draži i Titu. Četiri godine bio sam u ratu i još tri u vojsci, kao pripadnik KNOJ jurio četnike. Preturio sam sve i svašta, a sada živim u mraku – kaže Branko i smatra da je jedan od razloga za sadašnje probleme taj što selo nije imalo dobrog predsednika mesne zajednice. – Kada dođu komunisti i političari iz Čajetine ovi iz mesne zajednice posade ih za sto da jedu i piju, daju im korpe jaja i svega ostalog. Menjali se predsednici opštine, a ovde sve ostalo isto – portretiše Branko narodne izabranike.
On i supruga Stojanka žive u brvnari sagrađenoj tako davno da se ne sećaju. Na kredencu zalepljena reprodukcija ikone Svetog Đorđa kako „ubiva aždahu“, a tik uz nju predizborni liflet s fotografijom dr Mlađena Vesovića, kandidata SPO za narodnog poslanika. Pored kutije sa šećerom u kocki, u kredencu su čašice za rakiju i oskudno posuđe, a nadrealnu atmosferu čini jarko zeleni radiokasetofon. Ima električni kabl, ali nema utikač. Kabl, kako objašnjava Stojanka, služi kao antena. Pokazuje ga i psuje, jer često ne radi, a i baterije su, kaže, skupe i kratko traju. Više je ukras nego što služi svrsi. Pokazuje i staru električnu peglu bez kabla i objašnjava da je zagreva na šporetu i tako pegla veš. Na zidu lampa na gas i dva „venjera“. Upale ih uveče kako bi mogli da večeraju, da ne promaše usta. – Da ima struje ja bih jedne godine kupio frižider, električni šporet, one tamo godine zamrzivač, televizor, da živimo kao ostali svijet – kaže Branko.
Objašnjavajući da sveže meso i druge namirnice nosi do Stubla kako bi ih smestila u zamrzivač kod rođaka, Stojanka prinosi plavi koverat s pismom ministra za energetiku Aleksandra Popovića. On je, krajem jula ove godine, na zahtev meštana odgovorio da je elektrifikacija u nadležnosti lokalne samouprave i da ona sa Elektrosrbijom Kraljevo treba da reši njihov problem.
– Kažu to košta oko dva miliona dinara. Šta su dva miliona dinara, kad milijarde dadoše za kojekakve druge stvari… Ja sam se naživio i bez struje bio cio život, e vala mogu bez nje još neki dan, ali to je bruka…Ima struje u Srbiji koliko hoćeš, ima i para i svega, samo ljudi neće da preduzmu nešto da budemo svi jednaki i da živimo složno – kaže deda Branko, gnušajući se obećanja političara da će obnoviti sela. – Političari su dolazili, ali od njihovih dolazaka nema koristi. Zaborave nas čim izbori prođu. Više nemamo kome da se žalimo. Opština je dužna da to uradi, ali ne znam šta čekaju? Valjda da nam uvedu struju gore, na groblju – kaže starina.
Njihova komšinica Milica Udovičić, starica koja kaže da se u kuću zatvori predveče jer se plaši da noću bilo kome otvori vrata, živi sama. – Ubi me samoća. Dvanaest godina biće na Blagovijest od kada mi je muž umro. Nemamo struju, vodu, telefon. Živimo kao na Golom otoku – ogorčena je Milica.
U čajetinskoj opštini potvrđuju da su se meštani nekoliko puta obraćali za pomoć, ali da je potrebno da se dogovore sa EPS, odnosno Elektrosrbijom iz Kraljeva koja je nadležna za ovo područje. – Mi smo spremni da sa čajetinskom Elektrodistribucijom pomognemo meštanima. Mesna zajednica bi trebalo da odredi prioritete, ali meštani nisu imali razumevanja u svojoj mesnoj zajedici, pa su kod nas stizali neki drugi zahtevi, poput puteva do manastira Uvac i Dubrava. Oni su bili u obavezi da obezbede 25 odsto učešća u toj investiciji i to u radovima, a toliko je spremna i opština da ponudi, dok bi EPS trebalo da učestvuje sa 50 odsto. Problem je, kako kažu u EPS, što je u pitanju mali broj domaćinstava, a niskonaponska mreža je duga, pa to preduzeće nema interes da uloži novac – rekao je Danasu Milan Stamatović, predsednik čajetinske opštine, dodavši da ta investicija košta oko tri miliona dinara. Na pitanje kako rešiti problem on ponavlja da to ne zavisi od čajetinske Elektrodistribucije i opštine, već od Elektrosrbije u Kraljevu i EPS. Na podsećanje da je ministar Aleksandar Popović meštane uputio na lokalnu samoupravu i Elektrodistribuciju, Stamatović kaže da se odgovornost ne može prebacivati na opštinu, jer je u pitanju imovina EPS. – šta će opština imati od privatizacije EPS, jer će sredstva otići u republički, a ne u opštinski budžet. Ipak, osnovni razlog što meštani nemaju električnu energiju je taj što u EPS kažu da je neracionalno utrošiti tri miliona dinara za samo nekoliko kuća – ističe Stamatović.