Malo buke ni oko čega

Umesto nje, izveštaje s nove premijere pisali su tabloidi i visokotiražni nedeljnici u kojima nema rubrike za kulturu, a svo im znanje o teatru staje u tesnu i trulu metaforu „daske koje život znače“. Zaista, svi ti izveštaji upotrebljavaju ovu otrcanu frazicu u četiri reči, podmećući je pod noge zvezdi ove predstave, u ulozi Drage Mašin – popularnoj pevačici Nataši Bekvalac, zaboravljajući da se ona javlja i u ulozi Vladimira Gaćinovića, ali i to da nije jedina koja ovde gazi.

Naša kulturna elita očigledno je indignirana činjenicom da u mjuziklu, za koji su tekst, još pre trideset četiri godine, pisali Puriša Đorđević i LJubiša Ristić, a muziku komponovali Davor Roka, Gabor Lenđel i Nevena Račić, glumi jedna predstavnica elitne estrade. Dakle, elita protiv elite. Jedna ćuti i gleda svoja posla, druga peva šta već peva i zabada nos tamo gde mu nije mesto.

Ko je sve na premijeri u Centru Sava bio, kako odeven, sa cvećem u rukama ili bez njega, ko je u blagoslovenom stanju, a ko u razvodu ili pod parnicom, ko ima novog dečka, ko novu simpatiju, sve je to štedro izneto u rečenim štampanim referatima, obogaćeno fotografijama. O kakvoj je predstavi reč, naravno, nije bilo ni reči. Rečeno je još, dakako, da je Nataša, od milja zvana Nata, pobedila tremu i da je njena Draga Mašin umrla nasilnom smrću smelo na sceni, s labuđim pevom na usnama.

Kakva je glumica Nataša Bekvalac, o tome, nažalost, ne mogu ništa reći, a dosadašnjim pisanim izvorima o tom njenom umeću, ne verujem. Ona je igrala samo na premijeri. U trećoj izvedbi, koju sam gledao, u ulozi Drage Mašin (i Vladimira Gaćinovića) bila je Bojana Stamenov, a s Natašom Bekvalac, sa scene su se povukli i doajeni i doajenke srpskog glumišta koji su ili igrali na premijeri, ili su im imena na programu predstave, u najavi igranja: Vlasta Velisavljević, Rada Đuričin, Dara DŽokić, Tanja Bošković, Svetozar Cvetković, Radoslav Rale Milenković.

A predstava, o čemu i kako govori i peva? Zapadajući povremeno u kakofoniju i metež na sceni, ona sama ne ide u prilog odgovoru na pitanje o sopstvenom razlogu. Metodom redukcije, eliminisanjem onog manje važnog, sloj po sloj, pokušajmo da dođemo do biti ove scenske ceremonije u Sava centru.

Najpre, zanemarujemo tehnički problem s mikrofonima, koji se doduše pretvara u estetski efekat. Prvo, vrlo često se ne čuje šta glumci govore, jer ne govore uvek u mikrofon koji im stoji ispred usta, okrećući glave, po prirodi svoga posla, i na stranu suprotnu mikrofonu. Drugo, i kad uspeju da se upute direktno u mikrofon i preko mikrofona, onda se svi ti glasovi boje istom bojom, koja im uskraćuje individualni kolorit i ton. Treće, i najmanje malo važno, svi odreda govore recitatorski, školnički, kao na času dikcije, pa se sve te pritoke različitog smisla govora različitih lica slivaju u jedinstveni deklamatorski monotoni stil, koji neretko pada u patetiku.

U koreografisanim masovnim scenama (koreografija Nade Kokotović), u ulogama mažoretkinja, zaverenika-atentatora na Franca Ferdinanda, na kralja Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin, te solunskih izbeglica, javljaju se učenice baletskih škola, neunisono tamo gde se od njih traži unisonost, počesto sasvim provizorno, praveći haos i gužvu na sceni, neretko i usiljeno pretendujući na izgled spontanosti. Jer, da bi se na sceni postigao utisak spontanosti, ta spontanost mora biti režirana, što ovde nije slučaj. Dakle, i ovo zanemarujemo. Zanemarujemo i ono traljavo razdvajanje govornog i pevanog na sceni, tog konferencijskog rečitativa i muzičkih deonica, kao na nekoj od prvih proba u kojima se sve to tek uklapa.

Šta sad ostaje kao bitno, kao razlog predstavi koja je, eto, posle premijere na novogodišnju noć dočeka 1983. godine, budila toliko interesovanja da je bilo rasprodato ulaznica za 23 izvođenja u punoj velikoj dvorani Sava centra, a ove godine, na trećoj izvedbi, ista ta dvorana nije bila ni do pola puna, a balkon joj je bio zatvoren?

Ime Apis, što je ime bika koji na svojim leđima nosi Evropu, inkarnirano ovde u nadimak jednog srpskog oficira koji je svoje duge prste umočio u krv dve kraljevske glave iz dve dinastije i dve države, učestvujući u organizaciji atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda, i na kralja Aleksandra Obrenovića, a kojem će se obe ove države osvetiti, streljajući ga posle suđena na Solunskom procesu, po nalogu austrougarske, a u izvedbi dinastije Karađorđevića, uspostavlja se ovde, dakle, kao sami taj bik, Apis, koji je eto ustreljen, i sad je Evropa ostala bez svoga osnovnog oslonca, a s njom, dakako, i Srbija.

A šta je, gospodo, taj oslonac, koja je njegova bit, i misija, to je ostalo da smušeno lebdi u vazduhu posle ove predstave. Je li to bikovski put Apisov ka nacionalnoj državi Južnih Slovena, ili, pak, samo Srba (u kojoj, kako se veli, mora biti i Makedonija), ili je to put ka revoluciji, onoj komunističkoj, lenjinovskoj, o kojoj se samo u jednom trenutku na sceni prozbori, ostaje nejasno, mutno, draga naša Nataša i Bojana!

Bez autorske ideje o dramskoj celini i bez dramaturškog vektora, ako hoćete, bez filozofije predstave i njene politike, ovo je na kraju ispala jedna đačka priredba u kojoj se, naprosto, s pevanjem i pucanjem, nabrajaju istorijski događaji, lišena doživljaja i dramskog efekta. Traljava opereta, sa zvucima pop muzike iz sedamdesetih godina, i bez imalo značaja.

Kako i gde se za trideset i kusur godina izgubio značaj ove predstave? Odgovor je u starom, kako bi Kiš pisao, poetičkom pravilu: Jedno je pevati i biti. Čovek peva ono što sam jeste.

LJubiša Ristić, posle svoje odiseje sa JUL-om i u JUL-u, nije više onaj autor koji je bio. On peva danas ono što danas on jeste. A duh onog autora, nekadašnjeg, značajnog, provokativnog, kao duh Hamletova oca, nalazimo danas u predstavama neposrednog učenika Ristićevog, Andraša Urbana, i, ako tako mogu reći, posrednog njegovog nastavljača, Olivera Frljića.