Malo ko je mogao predvideti da će desni ekstremista postati predsednik Srbije: Sociolog i profesor Filozofskog fakulteta Todor Kuljić za Danas

Sećanja nužno podležu naknadnoj pameti, naknadnoj savesti, naknadnoj griži savesti, naknadnoj sujeti…, jednom rečju, mnoštvo je elemenata koji će se autobiografu već na prvom koraku isprečiti na putu.

Ako, pak, odluči da ne posustane i ne dozvoli da bude zaustavljen, autobiograf prvo mora da samom sebi postavi niz pitanja sa kojima bi morao da raščisti.

Među njima neka su neizbežna: Šta znači društveno prihvatljiva prošlost? Mora li čovek biti moralno ispravan u kontinutitetu i dosledan, da bi njegovo sećanje bilo plodotvorno za buduće generacije?

Šta znači korektna prošlost, i sme li autentična prošlost da bude podvrgnuta „doziranoj samorefleksiji“ čime, recimo, bivši komunista podržava nacionalizam, demokrata davno preživeli kolonijalizam, a neko sakriva svoju mračnu prošlost?

A šta reći za relativizaciju svega u šta se verovalo, pa i klelo, u čemu se učestvovalo, pa je svesno pragmatično iz drugih novih ciljeva „okrenulo ćurak naopako“?

Na primer, relativizaciju antifašizma; kao, recimo, Putin, koji drži „ostrašćen antikomunistički govor i za sve što se događa u odnosima Rusije i Ukrajine optužuje osnivača Sovjetskog Saveza Vladimira Iliča Lenjina“.

Ukrajina je boljševička tvorevina, Lenjin je njen arhitekt, kaže Putin, uoči invazije na Ukrajinu pre tačno dve godine.

Čime li će Putin „oprati“ takvu bezočnu demagogiju u svojoj autobiografiji, ako se reši da je napiše. Ili njegov pion, guverner ruske eksklave Kalinjingrada (pruskog Kenigzberga, pre Drugog svetskog rata) koji je pre dve nedelje briljirao „otkrićem“ da je za rat u Ukrajini krivac Imanuel Kant, nemački filozof koji je rođen u tom gradu pre ravno 300 godina!?

Jer je Kant, zaboga, svojom filozofijom doprineo današnjem globalnom haosu, tvrdi ovaj Putinov genije misli, i dodaje da štaviše, on (Kant, ne Putin, prim. A. C.) ima direktnu vezu s vojnim sukobom u Ukrajini.

I, kako onda verovati autobiografijama, pretpostavimo, gore navedenih ličnosti?

Šta njihovo delo čini autentično pouzdanim?

Čerčil je u memoarima zapisao da istorija sa svojom lelujavom luči posrćući ide stazom prošlosti trudeći se da je rekonstruiše, da je otuda na nju teško se osloniti i da je jedini putokaz savest. Iz te perspektive, koja nam se čini i najvažnijom, valja čitati najnoviju knjigu Todora Kuljića „Anti-Autobiografija“, retko inovativno ostvareni naučno-analitički spoj ovog književnog žanra, u kojem su prethodno studiozno proučene dimenzije najnovijih saznanja iz socioloških, psiholoških, političkih i inih humanističkih oblasti.

A koje su, potom, primenjene na segmente, izdvojene tako što su štampani kurzivom, i u kojima teče autobiografska priča autora.

Primenjena nauka na sopstvenom primeru, zbog čega je „Anti-Autobiografija“ (izdavač „Clio“ iz Beograda, 2023, Biblioteka „Klepsidra“) na zavidnom nivou primer pronicljive sistematičnosti i nesvakidašnje originalnosti.

Todor Kuljić (Zrenjanin, 1949), sociolog je i po profesiji i po vokaciji, i dugogodišnji redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Autor je velikog broja knjiga, od kojih su neke doživele više izdanja, i prevođene na engleski, nemački, i slovenački. Među njima valja spomenuti dela „Priručnik antikapitalizma“, „Manifest sećanja levice – kontrasećanje potlačenih i zaboravljenih“, „Prognani pojmovi“ (od novijih, takođe objavljenih u izdanju „Clio“). Tu su, zatim, „Tanatopolitika“, „Tranzicija uma“, „Sećanje na titoizam“, „Anatomija desnice“, „Kultura sećanja“ (svih pet u izdanju „Čigoje“), „Tito“ (IPS) i „Fašizam“ (Nolit) koje su doživele ponovljena i proširena izdanja…

Kritičar nacionalizma i fašizma

U intervjuu za „Danas“ sa Todorom Kuljićem, istrajnim i principijelnim kritičarem nacionalizma i fašizma, Jugoslovenom koji je, kako kaže, lišen čula za etnocentrizam i lenjinistički razlikuje slepi od kritičkog patriotizma, i koji o svemu tome piše u svojoj „Anti-Autobiografiji“, najbolje je krenuti od početka, od ideje o pisanju autobiografije.

Zašto čovek želi da zapisuje sećanje o sebi? Kako izbeći samoobmanu?

– Ima raznih egotičnih motiva: od samouvažavanja i moralističkog suočavanja zlog doba i dobrog Ja, pa do nastojanja da se ostavi dokumentarni zapis. Autobiografije intelektualaca su uvek prožimanje normativnog i subjektivnog, i najčešće napor da se vlastita prošlost prilagodi duhu vremena. Trudio sam se da izbegnem ovo doterivanje i da ga sociološki raščlanim. Ako se donekle i mora biti u trendu, ne moramo se sećati u trendu. Treba reorganizovati ličnu kartu i pamtiti autentičnu, a ne društveno prihvatljivu prošlost.

Autentičnu prošlost osigurava kontrasećanje. Kakvo?

– To je sećanje neprilagođeno duhu vremena, i samorefleksivno prepoznavanje moći kojoj smo popuštali: moći porodice, ideologije, škole, generacije. Kontrasećanje ne vodi računa o korektnoj vlastitoj prošlosti. Traži u njoj prinudu. Ne može intelektualac biti neprilagođen ako mu je autobiografija prilagođena.

U ovom kontekstu pominjete Ćosića, Čerčila i Špera i ispitujete koliko je kod njih trud oko autentične prošlosti podvrgnut trudu oko korektne prošlosti. Šta je korektna prošlost?

– Manje ili više doterana priča prilagođena duhu aktuelnog vremena prepunom predrasuda. Spoj naknadne pameti i konformizma, ideološki poželjni sklad upamćenog i zaboravljenog. Ko se ne seća onoga što ranije nije video nije autobiografski kompetentan. Nije kadar za razlikovanje autentične od korektne prošlosti niti raspoznaje prinudu izvana. Nema distance prema sebi ni samokontrole narcizma. Sa tog stanovišta sam poredio stupnje prilagođavanja vlastite prošlosti kod uticajnih autobiografa.

Ako ima prilagođavanja kako verovati pomenutim uticajnim autobiografima?

– Treba ih kritički čitati. I u ovim doziranim samorefleksijama ima zanimljivih i važnih sadržaja. Važno je uočiti da uticajni autobiografi sklapaju pakt sa publikom i kolebaju se između naizgled neutralne biografije i skrivene hagiografije. Čitaoci u njihovim biografijama traže i nalaze sebe (npr. kod Špera utehu da se moglo biti i nacista i dobar čovek). Na taj način autobiografi upravljaju i prošlošću vlastite publike.

Šta su bili prioriteti Vaše profesionalne autobiografije?

– Pokazati sociološka načela autobiografskog sećanja i primeniti ih na sebi. Nisam se trudio oko biografskog sklada nego oko nikada dovoljno promišljene samorefleksije, ispitivao sam zaborav važnog i precenjivanje nevažnog u vlastitoj karijeri. Čemu sam popuštao, od čega sam bežao i koliko sam odolevao samozaslepljivanju.

Konverzija je politička ekonomija korektnog

A šta ćemo sa „čistim“ konvertitima? Sa „žutom mrljom sećanja“? Spominjete doziranu konverziju. Gde je granica u „pranju“ autobiografije?

– Konverzija je politička ekonomija korektnog, tranzicija uma, popuštanje samopoštovanju i spoljnoj prinudi prihvatljive prošlosti. Na istorijskim zaokretima nisu u problemu političari nego intelektualci. Kada pišu autobiografije ne vide u prošlom zatamnjeno važno ni u sadašnjem bljesak prolaznog. Svako ima svoju meru samosumnje.

I gde je savest kod pisanja autobiografije? Kako prepoznati istinitu autobiografiju?

– Autobiografska savest je naročita lična samokontrola koja opominje da sećanja ne treba podučavati. Upozorava nas da nismo ono čega se sećamo nego smo ono kako se sećamo. Bliža je istini autobiografija prožeta samosumnjom, plodnom nesigurnošću kojom pouzdanost znanja o sebi donekle umanjujemo, ali i ne dozvoljavamo da samopoštovanje svlada samorefleksiju.

Pišete da ste živeli između antagonističkih moći dva oprečna doba, socijalizma i kapitalizma. Kako ocenjujete svoj profesionalni učinak?

– Razapetost između socijalizma i kapitalizma bila je za moje istraživačko iskustvo korisna. Glavne tokove profesionalne karijere izložio sam izvan sudbinske naracije i naročitog ponosa. Naučni učinak su oblikovali izazovi i prinude raznih vremena. Od toga će nešto ostati ako ga neko nadogradi. Antiautobiografiju ne vidim kao muzejsko subjektivno samoviđenje nego kao praksu, kao zrno otpora konfomističkom samoviđenju.

Jun 1968. i studentski protest smatrate formativnim i održivim delom svoje autobiografije. Kako Vas je taj deo prošlosti formirao kao čoveka i kao intelektualca?

– Tragovi su ostali. I kao profesor sam nastavu shvatao šezdesetosmaški, kao nehijerarhijsku zajednicu nastavnika i studenata, a ne kao nametanje tradicionalnog profesorskog autoriteta po obrascu majstor-šegrt. Još se protivim zaboravu socijalne prošlosti na račun nacionalne, stidu od revolucije i otklonu od utopije i nemogućeg. To je moć 1968. koja još pritiska moje sećanje.

A šta ste osećali kada ste na završetku protesta videli Kozaračko kolo?

– Razočaranje i revolt, ne sluteći naravno kasnije još vratolomnije konverzije šezdesetosmaša od Marksa do Krunskog saveta. Jesen komunizma koju je nagovestila perestrojka brzo je prešla u zimu nezadovoljstva sa realnim socijalizmom. Kada je stiglo proleće neoliberalizma mnogi marksisti su sa zimskim kaputima odbacili i svoje ranije biografije. U socijalizmu su autobiografije bile propisane, danas su na tržištu. Očešljane i bogočežnjive.

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?

– Kao razbijanje države s kojom se moglo izaći u svet, kao nestanak socijalne pravde i kao progon važnih naučnih pojmova. Kao sredovečni crveni apatrid izmicao sam se od slepog patriotizma i liberalnog kapitalparlamentarizma. Bežeći sam tražio oružje (Delez).

Govorite o besnim konvertitima u u potrazi za novim identitetom. Hobsbaum ih se klonio i grozio. Ipak, oni su preovladali.

– Popustili su novoj moći. Nedostajalo im je kontrasećanje, tj. kompas koji je olakšavao održavanje smera u oluji tranzicije uma. Manjkala im je i kontrola maštovitog samoviđenja koje nam laska da smo dosledni i nepristrasni.

Tvrdite da Srbija nije imala svog Sartra, „apsolutnog intelektualca“ i da neherojski angažman kritičkih patriota još zvuči kao izdaja. Zašto? Dokle? Guši li to Srbiju radikalska prošlost?

– Otprilike je tako. Nema dovoljno kritičkog patriotizma koji bi se odupro masovnom slepom patriotizmu. Hegemonija slepih patriota nije bila neslućena iako je početkom ovoga veka malo ko mogao predvideti da će desni ekstremista postati predsednik Srbije i ustoličiti LGBT premijerku. Ovaj tandem je samo naizgled nadrealan. Na delu je sračunato ogrtanje radikalskog menadžmenta duginim bojama uz sadejstvo Božje reči.

Klonio sam se partija i intelektualne čaršije

Učesnik ste u javnim debatama, kao „sistemskoteorijski antikapitalistički i antinacionalistički uzbunjivač“. Kao takav, pišete, bili ste lišeni podrške uticajnijih grupa. Kako ste onda tumačili (a kako sada) to da niste dobijali veću podršku?

– Klonio sam se partija i intelektualne čaršije. To su, uz novac, današnje poluge uticajnosti. Radio sam u Beogradu, stanovao najviše u Zrenjaninu, a živeo u vlastitim istraživanjima. Iako kritika eksploatacije i demokratije svedene na proceduru danas nemaju podršku još se trudim oko toga. Moj teorijski i publicistički otpor bio je više od javnog nepristajanja, a manje od operativnog disidentstva. Možda je ova mera otpora bila jedna od mojih nesavladanih iluzija koje su uticale na profesionalno samoprevazilaženje. Ako je i tako, opet se ne žalim.

Da li je to luksuz osame ili sjajna izolovanost?

– Više ovo prvo. Kao levičar bio sam neupotrebljiv u tranziciji. Niko me nije gonio u novi hor niti je nepristajanje bilo rizično. Nije bilo noćnih mora, ali ni snova. Prostor idealan za koncentrisanu samosumnju. Ostajao sam na kursu kritike kapitalizma i nacionalizma. Osim prkosa, u mom angažmanu ima i melanholije zato što je danas antikapitalizam gerilski. U mojim godinama učenja bio je frontovski. Gledano unazad, nisam svodio idejne račune sa sobom ni podvlačio crtu. Nije bilo novih početaka, ideoloških raspremanja, trauma, otrežnjavanja ni krupnih razočaranja. Katkad, možda, i neopravdane ravnodušnosti. Zato jake reči ne pristaju mom sećanju.

Podsećate na naučni skup na Pravnom fakultetu 2001. godine, kada ste podneli saopštenje o konverziji domaće humanističke inteligencije. Nebojša Popov Vam je prebacio moralizam, a i drugi učesnici nisu imali bolje mišljenje o saopštenju. Šta za posledicu ima luksuz intelektualne slobode?

– Nisam moralisao jer konverziju intelektualaca ne vidim kao otrežnjenje ni kao izdaju. Više je to konformizam i prilagođavanje istinitog tiražnom. Verovatno u ovoj kritici ima vlastitog egotizma jer je, indirektno, valjalo pokazati da nisam „švercer vlastitog života“. Ne branim sujetu nego više zadovoljstvo koje je daleko od tvrdog ponosa što se nisam mnogo kolebao. Ali ni ne umanjujem značaj ovog samopoštovanja. Nisam ga osećao kao smetnju samosumnji. Lični antikapitalizam katkad se preplitao sa mešavinom iluzija i ne uvek neproduktivnog inata. Ako je u tome bilo nečeg korisnog bilo je to nepopuštanje korektnom. Iako i nekorektno može biti nerazumno.

Ne očekivati spomenik nego kritičku nadogradnju

Kakvo shvatanje poziva se uklapa u sećanje prožeto samosumnjom?

– Realistično. Naučnik treba da ugradi u vlastito delo osigurač koji olakšava njegovo prevazilaženje. Treba nekome podmetnuti rame, ne više od toga. Ne očekivati spomenik nego kritičku nadogradnju. Katkad se treba samorefleksivno ponašati kao da ste sebi učenik, a ne učitelj. To znači kontrolisati sećanje u kom razum popušta ponosu.

Kako u profesionalnoj autobiografiji naći meru između sudbine, slučaja i sreće?

– U svakoj samoanalizi skrivena je veza slučaja, nužnosti i karaktera. Ne sećam se krupnijih rizika i neizvesnosti u vlastitoj akademskoj karijeri. Bilo je iskušenja, ali ne okrutnih (iako epohalnih) da bi ugrozili istraživačku nezavisnost. Sva je prilika da sam više odgovorno iskoristio šansu nego što sam imao sreće. Profesionalna karijera mi nije tekla u mnogo surovoj školi ličnog iskustva. Poziv sam shvatao kao pravo da zastarim. Valjda i otuda jake reči ne pristaju mojoj autobiografiji.

Između nužnosti i slučaja gde smeštate karijeru?

– Slučaj je hteo da sam se zaposlio na svom fakultetu kada su politički nepodobni profesori uklonjeni iz nastave. Teško je reći kako bih se profesionalno razvijao na drugom mestu. Poznajući sebe, verovatno ne manje sistematski, ali bih se možda okrenuo drugim temama. Ali me je nova skretnica ipak preusmerila na važan kolosek. Koristeći jednu metaforu zapisao sam da sam već kao magistar bio na šinama, ali je stiglo raskršće na kom se moglo skrenuti utroškom neznatne energije, samo prebacivanjem skretnice. Bilo mi je 26 godina kada sam izabran za asistenta na svom fakultetu. Važna skretnica, možda i sreća, ali ne i sudbinski prelaz Rubikona.

Platili ste cenu izolovanosti. Slažete li se da sloboda kritičkog mišljenja, kakvu i Vi gajite, nema cenu?
– Cena nije bila visoka jer ni represija nije bila prejaka. Moglo se čitati dok se okolo trguje. Za istraživača je luksuz ostati izvan mnoštva neproduktivnih strasti. Bio sam nezavisni istraživač koji je povremeno izlazio u javnost. Ne mislim ni da je deo profesionalne karijere u socijalizmu bio u pogrešnom vremenu, ali jeste u nadziranom. Bar u meri koliko moje sećanje danas podnosi istinu. Na neki način sapostojanje trajne unutrašnje samosumnje i osećanja neranjivosti izvana, koje je raslo sa istraživačkim iskustvom, osećao sam kao šansu za samoprevazilaženje.