Žolt Sendi, foto: J. Patarčić/Danas“Preko naše organizacije u Subotici je više stotina slasilaca obučeno, Subotičana oko 300 do 400. Svi se znamo, neki su u svetu i bave se spasilaštvom, a neki ne, ali mi je jako drago jer smo našim entuzijazmom doprineli tome da pre 26 godina to krene u ovom smeru”, kaže za Danas Žolt Sendi, koordinator službe spašavanja na vodi Crvenog krsta Subotice i dugogodišnji instruktor spasilaca na vodi Crvenog krsta Srbije.
Te 1997. godine, prva služba spašavanja na vodi osnovana je u Subotici u okviru gradske organizacije Crvenog krsta, koja od tada pa do danas, radi u kontinuitetu.
Jedan od osnivača je bio Žolt Sendi, koji kaže da je kao zdravstveni radnik Hitne pomoći i volonter Crvenog krsta, uvek bio zainteresovan i za plivanje, te da su upravo ljubav i kombinacija zdravstva i vode, pa i prve pomoći, iznedrila ideju da postane spasilac.
Kako u to vreme nije bilo organizovanih obuka, zajedno sa još šest entuzijasta pozvao je instruktore iz Crvenog krsta Mađarske i Crvenog krsta Makedonije, koji su u Subotici obučili prvu generaciju spasilaca na vodi.
“Obučili smo oko 15 spasilaca, od kojih je bilo devet Subotičana, a od tih devet, ostalo je šest u Subotici do septembra i tada smo oformili prvu službu. Već u oktobru smo radili svoje prvo dežurstvo na Palićkoj veslačkoj regati, koju ćemo i ove godine, baš u subotu, obezbeđivati”, kaže Sendi.
Godinu dana kasnije, četiri spasilaca iz Subotice sa isto toliko kolega iz Kragujevca bili su pozvani na obuku za intruktore spasilaštva na vodi u Nemačkoj, da bi se 1999. godine Crveni krst Srbije priključio Međunarodnoj asocijaciji spasilaštva na vodi Evrope, što je dovelo do osnivanja Centara za obuku spasilaca u našoj zemlji.
“Jedna je bio u Subotici, drugi u Beogradu, a treći u Sutomoru, s tim da je jedini Centar koji je funkcionisao samostalno bio subotički, što znači da smo delom podržavali i Beograd i kompletno, do raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore, mi smo obučavali i spasioce u Sutomoru i naši instruktori su bili na obukama, tako da je, u neku ruku, i Crna Gora krenula iz subotičke priče”, ističe Sendi.
Kakvi su pioniri spasilaštva na vodi bili, dovoljno govori podatak da je sledeća služba po starosti formirana u Starom Gradu 10 godina nakon subotičke, a koja je na neki način doprinela i učestvovala u njenom osnivanju.
“Kada je sve počelo, prvih par godina bilo nas je više stotina. Sada nas ima malo, oko 15 do 20 ljudi, ali planiramo da napravimo obuke za mlade spasioce, odnosno juniore, za one koji su mlađi od 18 godina, da iznegujemo neku buduću generaciju koja će sve ovo preuzeti od nas, jer mi svi imamo svoja radna mesta i obaveze, i sve što radimo ovih 26 godina, svi koji su ostali, i mlađi i stariji, radimo zato što volimo organizaciju, volimo što smo u neku ruku počeli i krenuli odavde, iz Subotice”, kaže Sendi.
Da bi neko postao spasilac na vodi, naš sagovornik kaže da pre svega mora da bude punoletan, psiho-fizički spreman i da poseduje validno lekarsko uverenje da je zdrav.
Pred njim su i određene plivačke norme koje treba da ispuni, a koje podrazumevaju da mora da ispliva 300 metara za sedam minuta, 50 metara spasilačkim kraulom za 50 sekundi, kao i da ume da zaroni u dubinu od 25 metara, što se revidira, kao i njegovo zdravstveno stanje, svake godine.
Međutim, ne manje važno je i da bude smiren i pribran, što se prati tokom obuke gde instruktori spasioce, kako kaže Sendi, pripremaju za najgori mogući scenario, jer i najmanja greška u ovom veoma teškom i odgovornom poslu može da dovede do kobnog ishoda.
“U slučaju da spasilac uđe u kontakt sa agresivnim davljenikom, ima 50 odsto šanse da preživi. To je najozbiljnije rečeno, zato što se nivo adrenalina u osobi koja se bori za život povećava za 60 do 70 odsto, što znači da dobija emormnu snagu i on na nas ne gleda kao na spasioce, kao na pomoć, nego kao na poslednju slamku za život. On se bori za zadnji udah i baš zbog toga malo ljudi sa strane shvata koliko je ozbiljno biti spasilac. Zagovornik sam da spasioci na vodi i na planini čine kičmu delovanja u nesrećama Crvenog krsta Srbije, jer baš zbog ovakvog načina obuke, drugačije razmišljamo. Dakle, kada spasilac sedne na kulu ili je pored vode, on je svestan da u slučaju da ide u akciju, 50 odsto je šansa da će žrtvovati svoj život”, podvlači Sendi.
Prema njegovim rečima, lanac utapanja čine tri ključne karike, a to su organizator kupališta, spasilac i kupač, koji treba da se ponašaju, svako u skladu sa svojim obavezama i odgovornostima, kako ne bi došlo do utapanja.
“Subjekt koji organizuje i koji je zadužen za rukovođenje kupalištem treba da obezbedi informativne table, javna obaveštenja, da označi opasna mesta, da angažuje spasilačku službu i prati njihov rad. Sledeća karika su spasioci, koji treba da budu savesni, obučeni na adekvatan način, da nose uniformu koju čine žuta majica i crveni šorc, i ne smeju da koriste mobilne telefone, već su tamo da prate kupače, uvek u pripravnosti. Treća karika su kupači, koji treba da poštuju pravila kupališta i da vode računa o sebi i drugima”, naglašava Sendi.
Ukoliko, pak, dođe do utapanja, Sendi kaže da to znači da je neko iz ovoga lanca napravio grešku, pri čemu svako utapanje ima pet faza.
Kako objašnjava, prva faza je kada davljenik tek počinje da se utapa i još uvek nije u panici, već je komunikativan.
To se uglavnom dešava, kako kaže naš sagovornik, plivačima koji se umore ili dobiju grč ili im pozli u vodi, i jedno vreme još uvek mogu da kontrolišu situaciju, koja veoma brzo može da pređe u drugu fazu.
“Druga faza se može i odmah dogoditi, u slučaju da neplivač padne u vodu”, ističe Sendi.
“To je faza kada je osoba u panici, kada se povećava adrenalin na 60 do 70 odsto i kada je on agresivan i opasan za sve oko njega koji bi hteli da mu pomognu. Treća faza je kada osoba počinje da tone. U tom slučaju, osoba je bez svesti, ne diše, srčani rad se polako usporava, ali se još može oživeti. U četvrtoj fazi prestaje rad srca, osoba je bez svesti, potonula, ne diše, i u slučaju da se izvuče na suvo i počne oživljavanje u roku od četiri minuta, odumiranje moždanih ćelija se može zaustaviti. Što više vremena protekne, to će više moždanih ćelija da odumre i, nažalost, verovatno se neće moći spasti osoba. U petoj fazi nastupa biološka smrt, kada više nema pomoći”, kaže Sendi.
Sve ovo je moguće izbeći dobrom prevencijom, poručuje naš sagovornik, koja podrazumeva da lanac utapanja mora da funkcioniše besprekorno, odnosno da se rukovodioci kupališta pridržavaju zakonom propisanih pravila, da su spasioci obučeni i spremi, te da su kupači edukovani i da se aktivno radi na razvijanju svesti o važnosti kulture ponašanja na kupalištima.
Više vesti iz ovog grada čitajte na ovom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
