Malo nade u bolje sutra

Ovde živi skoro četiri i po hiljade penzionera, dok je gotovo duplo manje učeničke populacije, koja se svake godine rapidno smanjuje. Beznađe, ravnodušnost i nemoćuvukli su se u živote mladih, koji u potrazi za nekim boljim životom napuštaju svoj dom i rodni grad.

Jelena Zečević (35) logoped

– Nova Varoš je grad koji ne pruža izbor i neke velike mogućnosti, pogotovo kada je rečo mladoj populaciji. Mladi nemaju adekvatne uslove za bavljenje sportom, mesta za izlaske na kojima će se družiti sa svojim vršnjacima, a ni naročite sekcije, klubove, internet-kafee, prostore za kreativno napredovanje u različitim društvenim oblastima. Mladi nemaju uticaja na društveno-politički život, slabo su aktivni u kreiranju budućnosti grada i opštine, i što je najgore, sve je manje nade u bolje sutra.

Vesna Cuparić (46) inženjer

– U poslednjih nekoliko godina obogaćeni su pojedini sadržaji za mlade, ali to nije dovoljno uticalo na poboljšanje kvaliteta života novovaroške omladine, koja ipak zaslužuje više prostora i bolje uslove za svoje kreativno izražavanje, zabavu, bavljenje sportom i sličnim stvarima. Nalazimo se na korak od bezdana koji bi mogao da proguta mladost ovog grada. Ukoliko mladi i stručni ne uzmu značajnije učešće u izradi strategije razvoja opštine, ne vidim načina da budućnost bude bolja.

Andrija Popović (16) učenik Tehničke škole

– Ja volim svoj grad, ali tek kad odem u neko drugo mesto u Srbiji vidim da je ovde prilično učmalo, monotono i dosadno. Mi mladi nemamo svoj kutak za druženje, a da to nisu lokali puni alkohola i duvanskog dima. Niko nas ništa ne pita, često su mladi zapostavljeni kako u društvu, tako i u sopstvenim porodicama. Voleo bih da završim fakultet i vratim se u rodni grad, ali nisam siguran da ću to i uraditi. Ne vidim da će u skorije vreme stvari promeniti u ovoj varošici podno Zlatara.

Miljka Nešović (18) učenica Gimnazije

– Mladi su u našem gradu prepušteni ulici jer nema dovoljno sportskih, kulturnih i drugih sadržaja koje bi usmerile mlade ljude ka korisnim stvarima, a odvratile od droge, alkohola, pušenja. Sve više njih se odaje porocima, među kojima ima i dece, čak se i narkotici uzimaju na javnim mestima. Naš grad obiluje prirodnim lepotama, ali one za mlade ostaju neprimećene, jer su oni, najverovatnije zbog sredine i nezadovoljavajućeg tretmana u društvu, okupirani kafanama i kladionicama. Mislim da bi svako od nas , sopstvenom inicijativom , trebalo da utiče da se položaj mladih poboljša, i to tako što ćemo se okrenuti sportu, kulturi, čitanju knjiga, ali sam svesna da je za to potrebno mnogo truda i vremena , jer živimo u društvu bez moralnih skrupula.

Radmila Bjelić (31) knjižničar

– Silom prilika, u onu staru većotrcanu frazu „biće bolje“ niko više ne veruje. Sve je manje izgleda da se na normalan način – radom i profesionalnim dokazivanjem, reše egzistencijalni problemi. Do sigurnog posla sve je teže doći, a u jurnjavi za parama zapostavlja se porodica kao najsvetija tekovina. Naš grad nam malo toga nudi. Iz škola izlaze talentovana deca, sa terena odlični sportisti, ali tu se sve završava jer je perspektiva nikakva. Omladina besciljno sedi po kafićima i tamo troši sviju energiju. Stariji treba da se zapitaju da li je to sve što nam mogu ponuditi.

Faruk Ibišbegović (39) radnik u kulturi

– Razmišljanje na ovu temu dovelo me do četiri ključna pitanja: kako odrastamo, šta studirati i učiti, kako se zaposliti i kako osnovati porodicu. Odgovor na prvo pitanje svodi se na postojanje svega nekoliko udruženja koja u svoj rad uključuju mlade, a sve ostalo je vezano za kafiće i pijančenje po ulicama i trgovima. Edukacija mladih nikakva, a perspektiva je jedino u druženju i prijateljstvu. Kada su studije u pitanju, perspektiva je u dobrom odabiru. Za zapošljavanje ovde kao da nema rešenja – privreda posustala, privatni biznis slabašan, o poljoprivredi više niko i ne razmišlja, ostaje samo turizam. U ovoj oblasti vidim zračak nade, kao i u potrebi da se, bez obzira na sve, mladi vole i zasnivaju porodicu, koja je još uvek stub čitavog društva.