Malo vere i mnogo reklame: Koji su sve političari odlazili na Hilandar?

„Samo sa starijim sinom idem, Vukan je još mali pošto se za bdenje ustaje u dva ujutru. Do ručka, u devet ujutru, kako oni to nazivaju, morate da budete sve vreme u crkvi. Sa Danilom ću provesti Badnje veče i Božić“, rekao je Vučić pre nego što se zaputio na Hilandar.

On nije ni prvi ni poslednji političar Srbije koji odlazi na Svetu Goru. Čini se, pak, da oni koji nikada nisu bili na Hilandaru predstavljaju manjinu među političkom elitom, a šta je pravi razlog za ekspanziju odlazaka u pravoslavnu svetinju na grčkom poluostrvu Atos, u proteklih dvadesetak godina, znaju samo oni.

Ipak, posete „monaškoj republici“ se uglavnom dešavaju pred izbore, donošenja ključnih političkih odluka, zatim za vreme velikih praznika, čime se glasačkom telu koje se u velikoj većini izjašnjava kao pravoslavno, šalje poruka da je njihov izabrani lider vernik, pravoslavac, pa samim tim i osoba od integriteta i moralnih kvaliteta.

Međutim, da li je to zaista tako?

Tomislav Nikolić je tokom svog predsedničkog mandata svake godine išao na Svetu Goru, sa sve najavama iz njegovog kabineta.

Demanti Vuka Draškovića

Veliku pažnju javnosti izazvala je i poseta lidera SPO Vuka Draškovića Hilandaru davne 1992. godine. Mediji su tada, a i godinama kasnije, prenosili kako je on jedini političar koji se kradom i bez blagoslova slikao i snimao ispred ikone Bogorodice Trojeručice, te da je te snimke kasnije koristio kada je po dijaspori skupljao novac za stranku, što je on više puta demantovao.

„Predsednik praktikuje svake godine da ode na Hilandar i razmeni misli sa srpskim monasima i sasluša njihovo viđenje dešavanja u Srbiji“, saopštili su iz predsedničkog kabineta Nikolića 2014. godine, pred jednu od njegovih mnogobrojnih poseta Svetoj Gori.

„Predsednik je još sredinom septembra planirao da sa sinovima ode u manastir Hilandar. Jedanaesti i 12. novembar su jedina dva dana kada predsednik nije imao zakazane obaveze na unutrašnjem i spoljnom planu“, naveli su u Nikolićevom kabinetu i dodali: „Boravak na jednom od najsvetijih srpskih mesta, kao i razgovor sa svetogorskim monasima, daje sasvim drugačiju perspektivu prilikom razmišljanja o svim teškoćama koje su zadesile celu Srbiju i svakog pojedinačno i kako iz te situacije izvući pouke i biti duhovno osnažen i misaono okrepljen.“

Da li je u pitanju politički marketing, licemerje ili istinska pobožnost, za novinarku Tamaru Skrozu nema dileme – u pitanju je čisto licemerje.

Kako kaže za Danas, pitanje vere i posete svetinjama je krajnje lično, a objavljivati to u medijima, najavljivati odlazak i pokazivati kako se skrušeno mole ispred ikona a potom se vratiti u Srbiju i kršiti brojne etičke norme, sve je samo ne vera i hrišćanstvo.

– Kada neko od političara bude otišao na Hilandar, a mi to saznali nakon pet godina, znaćemo da je otišao iz iskrenih, verskih ubeđenja. Ovako će sve posete političara za mene biti krajnje licemerne, sa svrhom političke promocije i prikupljanja glasova, odnosno podrške u biračkom telu pred izbore ili ključne političke odluke – izričita je Skroza.

Prema njenom mišljenju, poseta Slobodana Miloševića, u tom kontekstu, bila je najiskrenija. On je na Svetoj srpskoj zemlji bio nakon devetomartovskih protesta a neposredno pred početak rata u bivšoj Jugoslaviji, i tamo nije glumio vernika već je otišao jer je bio primoran. O toj poseti pisala je u svom autorskom tekstu objavljenom u Vremenu pre 21 godinu.

„Činjenica da su od 1991. do 2000. Hilandar posetila dva predsednika – Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica – možda i ne bi predstavljala neki značajniji podatak da istovremeno nije poznato kako su za skoro osam vekova taj manastir posetila samo tri srpska vladara: car Dušan 1347, kralj Aleksandar Obrenović 1896, i kralj Petar Karađorđević 1910.

No, za razliku od nekadašnjih vladara, čija je vlast ipak bila neprikosnovena, vladarima modernog doba poseta Hilandaru bila je neophodna potvrda da rade u skladu s Božjim zapovestima“, navela je Skroza, osvrćući se posebno na Miloševićevu posetu 17. aprila 1991:

„Pet helikoptera u kojima su, između ostalih, bili Milošević, njegov sin i tri grčka ministra, sletelo je u manastirsku baštu, a iguman Pajsije (koji se prethodno sklonio u jedan svetogorski metoh ne želeći da dočeka gosta) pod policijskom pratnjom i takođe helikopterom, sproveden je do Hilandara tačno na vreme da dočeka predsednika.

Ostatak priče već spada u legendu. Na početku, predsednik je igumanu Pajsiju po jednoj verziji rekao: „Dobar dan“, po drugoj: „Zdravo, druže igumane“, a po trećoj: „Zdravo, pope“. Kako bilo, tokom obilaska manastira iz kojeg su prethodno pobegli praktično svi monasi, Milošević je „ušao u crkvu, stao nasred nje, gledao malo freske levo-desno, s rukama na leđima prošao pored ikone Bogorodice Trojeručice i, nakon nekoliko minuta, izašao“.

Iguman Pajsije poklonio mu je kožom ukoričeno Sveto pismo, rekao mu da „ako se po ovoj knjizi bude vladao, i po njoj narodom upravljao – biće uspeha“, a napomenuo je i da se bratstvo „neprestano moli Zaštitnici da svojom trećom rukom spere krv s Terazija“. Predsednik se zahvalio, rekao da se „greške događaju“, popio limunadu i otišao“.

Da li je početak raspada SFRJ i rat u bivšoj Jugoslaviji bila „greška“ na koju je Milošević mislio, možemo da nagađamo. Činjenica je, pak, da je bratstvo Hilandara sa sve igumanom bilo protiv posete Miloševića manastiru, i da je do nje došlo tek nakon intervencije grčkih zvaničnika.

Dobrica Ćosić sadio vinograd

Dobrica Ćosić, književnik i prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije, iako zakleti komunista, više puta je bio na Hilandaru. Tamo je sadio i vinograd, a nakon smrti monaha Mitrofana Hilandarca posvetio mu je tekst u kom svedoči o njihovom nesvakidašnjem prijateljstvu, iako su bili ideološki protivnici.

To će ostati zabeleženo zlatnim slovima u istoriji ne samo Hilandara, već i SPC. Kao i to da su pred ključne izbore sa početka ovog veka dali otvorenu podršku Vojislavu Koštunici, radovali se njegovoj pobedi a potom ugostili čitavu petooktobarsku vladu.

„U trenutku ujedinjavanja antimiloševićevskog fronta, sa Svete Gore stiže podrška DOS-u i poziv vernicima da glas daju Vojislavu Koštunici, da bi već 29. septembra stigla i čestitka pobedniku. „Radujemo se Vašoj pobedi, jer je ona znak milosti Božije“, pisalo je u saopštenju, uz poruku da će se bratstvo i dalje moliti „za duhovni preporod Srba i da se u zemlji svira naša himna, vrati naš grb, viori naša zastava i u prvi srpski dom vrati njegov domaćin“.

Ubrzo potom, pristigao je i poziv za posetu, i to baš na dan manastirske slave: Vavedenja. Novi predsednik, predsednik savezne vlade Zoran Žižić, gradonačelnici Beograda i Čačka Milan St. Protić i Velimir Ilić, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i još 16 ministara i zvaničnika dočekani su i ispraćeni onako kako dolikuje.

Prvi put posle 55 godina zvonila su sva zvona, bilo je više od 1500 uglednih gostiju, razmenjeni su pokloni (predsednik je dobio pozlaćenu i posrebrenu ikonu Panagije Gerondise, a Hilandar „mnoge darove“), Koštunica i pratnja prisustvovali su celonoćnom bdenju, obostrano je utvrđeno da „valjak globalizacije ruši sve tradicije i ideale“, da je „taj valjak delovao i na Kosovu“, ali i da će Srbi i Grci „do smaka sveta ostati ujedinjeni“.

Interesantno je da Boris Tadić u dva svoja predsednička mandata, od 2004. do 2012. godine, nijednom nije posetio Hilandar. „Tadić je kao predsednik Srbije imao želju da ode na Svetu Goru, ali je splet okolnosti tu posetu odlagao. U tri navrata su rađene pripreme za njegov odlazak u Hilandar.

Poslednji put krajem 2010. godine, kada je sve bilo gotovo dogovoreno, zbog sportske povrede je morao hitno na operaciju Ahilove tetive. A onda je usledio dug oporavak“, naveo je jedan Tadićev saradnik u vreme dok je bio šef države.

Da li je ikada bio na Hilandaru javnosti nije poznato, ali s obzirom da jeste vernik i da se često može sresti u crkvama i manastirima širom Srbije, u njegovu veru se najmanje može sumnjati.

I pomalo zaboravljeni političari sa početka ovog veka, Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, otišli su na Svetu Goru u jeku predsedničkih izbora 2002. godine.

„U monašku republiku odlazili su i ministri i gradonačelnici. Tako je u avgustu 2013. godine tadašnji predsednik Skupštine grada Beograda Aleksandar Antić, potonji ministar energetike, u Hilandar došao sa gradonačelnikom Jagodine Draganom Markovićem Palmom. Antić je tada obećao monasima da od 1. septembra mogu da se besplatno leče u srpskoj prestonici“, piše Politika u tekstu od pre nekoliko godina.

Takođe se podseća i na posete Hilandaru dvojice političara koji bi po socijalističkom opredeljenju trebalo da budu ateisti: „Ministar Aleksandar Vulin je išao u dva navrata na Svetu Goru. Jednom u oktobru 2013. sa kandidatima Srpske liste za poslanike u kosovskom parlamentu.

Dve godine kasnije Vulinu je učinjena velika čast, bio je domaćin slave u Hilandaru. Dačić je 2014. godine otišao na slavu manastirskog ktitora Svetog Simeona Mirotočivog.

Tadašnji premijer je poručio da je briga o ovom izuzetnom spomeniku duhovnosti obaveza svake Vlade Srbije. Naročito posle katastrofalnog požara 24. marta 2004, kada je vatra uništila skoro polovinu manastirskih zdanja.“

Vuk Jeremić bez pompe

Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić redovno ide na Svetu Goru, a medijima je bio zanimljiv podatak da je jedna od poseta zabeležena neposredno pre izbora za generalnog sekretara UN. Inače, njegove posete su uglavnom tajne i njima svedoče samo ljudi koji su se slučajno sa njim zatekli na brodu ka svetom grčkom ostrvu.

Sve posete političara Hilandaru Tamara Skroza ocenjuje kao nesumnjivi populizam.

– Vernik koji ide na Svetu Goru se pre svega ne reklamira i ne najavljuje tu posetu kao da putuje u Segedin na vikend, već odlazi pokoran i u tišini. Takođe, vernik koji se odande vrati, trebalo bi da se ponaša hrišćanski – da voli ljude i brine za njih. Umesto toga, mi imamo političare koji danas kleče pred ikonama i celivaju hilandarske svetinje, a sutradan sipaju mržnju prema svemu drugom i drugačijem, šire nemir i paniku, pospešuju razdore, ruše sve dobro na šta naiđu. U svemu tome ima vere i hrišćanstva taman koliko je bilo i svojeveremeno među onima koji su neposredno pre nego što će izvući nož ili pušku da bi ubijali nevine, ljubili ruke sveštenicima i primali njihov blagoslov – poručuje Skroza.

Tu je, dodaje, i pitanje uloge sveštenstva.

– Sećam se da je nekada kružila priča kako su posle posete Slobodana Miloševića Hilandaru, monasi ribali staze kojima je prošao. Živo me zanima da li to i sada rade. Ili im je sve to dobro – kaže naša sagovornica.

I za bivšeg profesora Bogoslovskog fakulteta Rodoljuba Kubata nema sumnje da su posete političara Svetoj Gori isključivo u svrhu populizma i marketinga.

– Mislim da je u pitanju populizam, to jest ubeđen sam u to. Da je istinska vera, otišli bi tajno. Možda neko i ode iz verskog ubeđenja. To znaju samo on i Bog – zaključuje Kubat.