Mama mi se i dalje obraća u ženskom rodu

To je bio momenat kada sam postao svestan toga da tu nešto ne štima. Nije to bila ljubav devojčice prema devojčici, već ljubav dečaka prema devojčici, ali sam znao i osećao da mi nešto nedostaje da budem dečak i da ne smem nikome da pričam o tome zato što je to nešto pogrešno. Sećam se da sam mnogo plakao kada je na nekoj priredbi trebalo da obučem ženski kostim i nije mi bilo jasno zašto ja ne mogu da obučem ono što nose svi ostali dečaci. Često sam maštao o tome kako ću se jednog dana prosto probuditi kao dečak ili kako bih voleo da imam čarobni štapić kojim bih ispravio grešku – počinje svoju priču za tranasserbia.org Đura Đuričić.

Kaže da, ako bi morao da da preciznu odrednicu, to bi bila transpolnost – muškarac koji je nažalost rođen u telu koje nije njegovo. „Najteži psihički trenuci bili su kada je krenuo rast grudi i pojava menstruacije. Počeo sam da krijem grudi, mrzeo sam svoje telo, nosio sam stalno široku odeću…“, priča Đura.

Kako su reagovali tvoji roditelji?

 Mama je najpre bila vrlo začuđena, ali je jako brzo uz razgovor sa psihijatrom to prihvatila. Naravno, ne razume sve to u potpunosti, i dalje mi se obraća u ženskom rodu, ali polako radimo na tome. I tata je razgovarao sa psihijatrom, ali me ne podržava jednako, pitao me je da li sam u sekti i da li me neko nagovara na sve ovo. Bio je to jako težak i emotivan razgovor za mene, posebno kada shvatiš da te ljudi koji bi prvi trebalo da te prihvate, ne razumeju i ne podržavaju, ali eto nadam se da će se i to promeniti, a ako ne, život ide dalje, stvorio sam mrežu prijatelja i podrške, i oni su na neki način moja porodica.

Kako je izgledao tvoj proces autovanja?

 Prvo autovanje je bilo mojoj prvoj devojci u drugom razredu srednje škole. Ubrzo je usledilo autovanje u srednjoj da volim devojke, ali ne i to da sam trans osoba i to je prošlo okej kod školskih drugova. Svi su to prihvatili i nisam imao nikakvih problema što je bila jako srećna okolnost. Imao sam problema sa profesorima zbog toga, iako su oni navodili druge razloge, pa su hteli da me prebace u drugu školu. Svako posebno autovanje je bilo podjednako teško, ali sve u svemu nije bilo previše neprijatnih situacija.

 Kada si shvatio šta želiš da uradiš po pitanju rodnog identiteta?

 Oduvek sam znao šta želim da uradim i da je to operacija prilagođavanja tela rodnom identitetu. Moj drugar Andrej, koji je već bio u procesu tranzicije, uputio me je na Gayten-LGBT gde sam maksimalno podržan. Tu sam upoznao dosta kvalitetnih ljudi i saznao sve što me je zanimalo o procesu tranzicije, hormonskoj terapiji, uopšteno o rodu, identitetu i najbitnije od svega osećao se kao da konačno negde pripadam i da nisam sam. Krenuo sam kod psihijatra u jednoj od zdravstvenih institucija kako bih započeo proces tranzicije. Ceo taj proces pre započinjanja hormonske terapije trajao je šest godina što je atipično i što je kod mene dovelo do pojave anksioznosti i još izraženije rodne disforije kao i depresije. Moj utisak je bio kao da sam tu zbog lekara, kako bi on što više saznao o transpolnosti, a ne da bih dobio pomoć. Međutim, nakon toga sam imao dobro iskustvo u Kliničkom centru sa njihovim lekarima i tu sam uspešno nastavio sa procesom tranzicije.

Šta misliš o inicijativi da se usvoji zakon o rodnom identitetu Gayten-LGBT?

 Mislim da je jako važna. Treba dosta toga promeniti u Srbiji koja je sama po sebi specifična kada su u pitanju zakoni i zdravstvo, ali idemo korak po korak.

Glas me je odavao

Kako je išla priča sa tobom i prolaženjem?

– Oduvek sam prolazio kao dečak na prvi pogled, međutim glas me je odavao. Neprijatnih situacija je bilo kada treba otići u toalet, jer bi me iz ženskog izbacivali, a u muškom se nisam osećao dovoljno sigurno da bih ga koristio, a kada bih se ipak odvažio, bojao sam se da će ući neko koga znam ili će neko ući u moju kabinu i videti da ne piškim stojeći. Glas mi se promenio nakon prve ampule testosterona – priča Đura Đuričić.

Tekst je nastao u okviru projekta „TRANSparentno“ organizacije Gayten-LGBT i partnerske organizacije Centar za ljudska prava i studije razvoja (CHRDS) koji je podržala Kancelarija za ljudska i manjinska prava u okviru projekta „Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu“. Stavovi izneti u tekstu, kao i sadržaj teksta ne predstavljaju nužno stavove Kancelarije za ljudska i manjinska prava.