Manjinska klaustrofobija

Iz kraja u kojem se kroz posljednja dva veka sudaraju tri etnička okeana Evrope – germanski, romanski i slovenski, a većine i manjine slažu i razlažu u circulusu vitiosusu: danas si većina, sutra si manjina. Pošto sam, slučajnošću, Slovenka, pripadnica sam većinskog naroda. Većinskog? Da, od 1945. godine, kada smo dobili rat i kada smo 1947. Pariskim mirovnim ugovorom, u okviru Jugoslavije, dobili zapadnu Sloveniju, Istru i deo Dalmacije. U Kopru, gradu u kom živim, do tada je većinsko stanovništvo bilo italijansko. Vekovima dominantni Italijani, od rimskih conquista do Mussolinijeve „zabrane“ našeg golog postojanja, kroz 2. svetski rat i posle njega, proživljavaju našu slovensku odmazdu. U velikom posleratnom egzodusu njihov broj sa barem 350.000 spada na oko 25.000 danas u Sloveniji i Hrvatskoj. Jugoslavija ih zatvara u zlatni kavez Kulturnih zajednica (Circolo italiano di cultura), no asimilacija je proces spor ali neumitan. Danas je italijanska manjina u Sloveniji i Hrvatskoj formalno zaštićena, bilingvizam je obligatan. Italijani danas u Sloveniji i Hrvatskoj imaju Italijansku uniju, školstvo na svome jeziku, novine, profesionalni italijanski teatar unutar većinskog u Rijeci, radio i TV Koper-Capodsitria, istorijski institut u Rovinju, svoje zastupnike u slovenskom i hrvatskom parlamentu. Naravno, to je lepa spoljašna slika stvari: teško je naime biti manjinac nakon što si vekovima bio – većina(c).

Trst je udaljen 15 km od Kopra. U vreme Habzburške monarhije, Trst je takođe bio slovenački grad, propulzivan i u mnogo čemu moderniji od LJubljane. Imao je brojne kulturne ustanove, neke avangardne slovenačke umetnike, kao i „Dramatično društvo“, koje je kasnije preraslo u profesionalno pozorište. Dvadeset i pet godina fašizma je to skoro sve zatrlo. Taj isti Pariski dogovor je 1947. od matice odsekao oko 100.000 Slovenaca koji su postali autohtona slovenačka zajednica – tzv. slovenačka manjina u Italiji. Slovenci u Italiji formalno su od vlasti danas tretirani približno kao i Italijani u nas: solidni zakonski paragrafi, koji omogućuju život slovenačkim političkim, kulturnim, medijskim ustanovama, ali selektivni bilingvizam (tek u većinskim slovenačkim naseljima) i kultura podozrivosti većine (kao i kod nas, uostalom) jesu slovenačka stvarnost u Italiji. Ipak, u krilu EU manjinske prilike se poboljšavaju. Jedini je problem, koliko će ljudi još ostati da bi idealno ispisane beneficije mogli koristiti. Ali to je zapravo stravično biološko pitanje svake manjine.

Osamostaljenje Slovenije i Hrvatske 1991. godine deli italijansku zajednicu, koja sada potpada pod dve većinske države, dve legislature, dve različite političke realnosti. Države dele i njene kulturne institucije: u Sloveniji imaju radio i televiziju, u Kopru, u Hrvatskoj, novine i profesionalno pozorište, u Rijeci.

Zadaci i poslanstvo Slovenskega stalnega gledališča u Trstu i Dramma Italiano (u okviru nacionalnog kazališta „Ivan pl. Zajc“ u Rijeci) danas su identični: umetničkim instrumentarijumom brinuti o očuvanju identiteta i jezika. I, istovremeno, biti most između dve kulture. Predivne definicije iz paketa politički korektnih multi-kulti preambula!

Države-domaćini manjinama kao i države matice tih manjina filozofskim i estetskim aspektima kulturne različitosti na svom terenu bave se uglavnom kroz brojke (finansiranje) i kroz odabir /sugestije/nametanje po pitanju kadrova.

Znamo: kao organiziran prostor mišljenja i kritičke analize, teatar je politički prostor par excellence. Stoga nije svejedno, koliko i od koga će biti finansiran i ko će da ga vodi. Danas respektabilni ansambli, nadišavši tek puku elementarnu namenu da budu manjinski, i Riječki i Tršćanski teatar u tom pogledu beleže velike amplitude. Veliki programski usponi kao i padovi prate oba teatra: 70. i 80. godina Tršćansko slovenačko pozorište skupljalo je nagrade u jugoslovenskom prostoru (i ovde, na Sterijinom pozorju), a predstava Italijanske drame Kafka Project 2013. pokupila je sve Hrvatske nacionalne nagrade. Kakva blistava emancipacija!

Međutim, potonjih godina, uz opšti revival svega što miriše na naciju i nacionalnost, politička manjinska vođstva uz tiho i predvidivo zadovoljstvo većinaca žele ptičicu slobode vratiti u njen pozlaćeni kavez. Kad intendant Marko Sosič (pisac i režiser) u Trstu devedesetih odluči da slovenački teatar u svim vidovima otvori prema italijanskoj publici, pripadnici njegovog naroda to primaju negativno i sa velikom skepsom. U Rijeci intendantica Laura Marchig (inače afirmisana književnica), koja je u svoj teatar prima Magellijevu poetiku, a pomenuti „njezin“ Kafka postaje najboljom „hrvatskom“ predstavom – nije više intendantica.

Eto, stigli smo do jednog od ključnih pojmova današnjice: do straha. Strah od iščezavanja, od gašenja, od nerazumevanja, od samotnosti, od prezrenosti, od ćutnje – legitiman je. Utemeljen. Instrumenti međutim s kojima se od njega branimo: zatvaranje, grč, snižavanje kriterijuma, siromašenje sadržaja, odsustvo kritike, poniznost – pogubni su. Za svako ljudsko biće, za svaku ljudsku zajednicu, za svaku većinu. I naročito za svaku manjinu.

Kako dakle da se vozi taj naporni slalom između bazičnih postulata teatra kao umetničkog organizma i njegove šire, edukativne, prosvetiteljske uloge? Kako da manjinski teatar, već po prirodi stvari podložan težim uslovima rada na svojim leđima iznese odgovornost za egzistenciju cele jedne mikro-nacije? Ako pitamo teatre, naravno, oni će pokretati sumnju i potragu i kritiku, širinu i sveže estetike kao primarne zadatke. Ako pitamo politiku, naravno, ona bi u većini slučajeva volela smirenu mainstream kulturu, bez puno talasanja i, dopustite mi bogohulnost, pomalo romantičarskog, čitaoničko-folklornog štiha.

Kada se dakle teatru dadnu slobodne ruke, kada ga stvaraju snažne umetničke ličnosti, kada se daje šansa inovativnim dramaturzima i režiserima, kada se investira u kvalitetno obrazovanje umetničkih profila, kada se uz sopstvenu klasiku postavljaju i autori iz „većinske“ kulture, kada se povezuje i s drugim, čak većinskim teatrima, kada se zauzima kritički stav prema društvu koje je i društvo te iste manjine, tada manjinski teatar u punoći ispunjava svoje značajno poslanstvo.

Kao klinka sam sa dasaka Italijanske drame na turneji u mom gradu prvi put čula visoki italijanski jezik, quello dell’Accademia della Crusca (kako svoj književni jezik zovu Italijani), svoju prvu pravu Commediu dell’arte. Kupili su me zauvek. Da, zbog fantastične melodije jezika ali zapravo, da, zbog virtuozne glume i kompletnog iznimnog umetničkog doživljaja.

Umetnost i samo umetnost ima tu božanstvenu moć da kroz pukotine učmale klaustrofilije (iliti ljubavi prema zatvorenim prostorima) izvikuje temeljne istine, lepotu i bedu sveta.

* Izgovoreno na festivalu manjinskih pozorišta Sinergi u Novom Sadu 4. oktobra ove godine