Manjinski populizam

Ovi drugi omogućuju populizam. Narod nije nikakav novi kvalitet svesti. Od Luja IV do Čaušeskua i Vučića na delu je praksa „Čaušesku si populor“ odnosno narod to sam ja.

Do formiranja modernih nacija crkva je dugo bila kohezivni faktor ljudskih zajednica, osovina sporazumevanja i izražavanja vitalnih interesa pojedinih zajednica. Danas su tu ulogu preuzele nacije, a nacije nema bez države. Ne smemo zaboraviti, međutim, da većina zanemaruje svoje krajnosti, a to su naučni i umetnički vrhovi, tzv. kreativna elita, pa je u pravu Ernst Bloh kada kaže da je najbolje što su dale religije i crkve upravo jeretici, umetnici i naučnici.

Za političare i crkvene poglavare glas Ajnštajna i funkcionalno nepismenih ljudi jednaki su sve dok plaćaju porez i crkvarinu, čak su funkcionalno nepismeni ljudi poželjniji jer su poslušni i ne misle kritički sopstvenom glavom. Međutim, sve se proverava na pojedincu i praksa određuje legitimitet postupaka establišmenta vlasti, a ne doktrine i sve sofisticiraniji sistemi manipulacije narodom. Slobodno mišljenje nikada nije bilo poželjno, niti nekada, pogotovu ne danas. Inteligencija oduvek je opasnost za elite na vlasti, i crkvene i državne. O opštem dobru i interesu društva malo ko mari osim jeretika i utopista.

Otac Roman Miz tvrdio je da crkva važnija od nacionalnog univerziteta. Moj odgovor je bio – kada bi bilo tako Poljska bi dozvolila da se formira prvo ukrajinski univerzitet u Lavovu a ne Ukrajinska grkokatolička crkva. Konačno, crkveni čovek, bez obzira koliko uman i učen, ograničen je doktrinom ili dogmom u slobodnom mišljenju, a nacionalni inteligent nije ukoliko je ličnost od uvida u stvari i moralnog integriteta. U Galiciji stvar je još komplikovanija.

Većinu stanovništva čine ukrajinske seljačke mase a Poljaci, preko elektorskog izbornog sistema i miliona nagovorenih Rusina uvek su obezbeđivali većinu u Galicijskom sejmu. I to se pamti. Otud averzija prema rusinskoj ideji. Formiranjem Križevačke eparhije 1777. pa do raspada SFRJ crkveni populizam priznavao je razlike između Rusina i Ukrajinaca, ali je negovao zajedništvo, ne samo u religijskom, nego i nacionalnom pogledu. Može se reći da se tu slagao crkveni sa nacionalnim populizmom. To je posebno došlo do plodnog izražaja 1918. pri formiranju Kraljevine SHS i Rusinskog narodno-prosvetnog društva (RNPD 1919-1941).

U formiranju Kraljevine SHS sve slovenske zajednice, bez obzira na brojnost, beležene su kao Sclave / Sloveni. Tada su Rusini bili državotvorna zajednica, iako bezdržavni narod. Tek će kralj Aleksandar Oktroisanim ustavom 1928 / 1929 razdvojiti „mnogobrojne“ od „malobrojnih“ slovenskih zajednica, skupa sa neslovenskim, i proglasiti ih nacionalnim manjinama. Daće prava manjinama na ime, jezik, obrazovanje, štampanje udžbenika i knjiga, ali dinar manjinama neće dati. Uputiće ih na samofinansiranje.

Tu greši Vuk Drašković kada kralja Aleksandra proglašava velikim ujediniteljem; srpskim da, ali južnoslovenskim ne. Na ovu politiku prema manjinama ugleda se i današnja aktuelna vlast Vučićeve SNS, koristeći rešenja Hrvatsko-mađarske nagodbe iz 1867, sada srpsko-mađarske, na bazi reciprociteta kada manjina zna ko joj je većina i njena matična država ima para pa finansira svoju manjinu u Srbiji.

Kod Rusina, na žalost, jedan deo ni danas neće da zna ko i gde joj je većina, rasejani su u malim enklavama u više srednjeevropskih država,, pa ćemo ostati evropski obrazovana etnička grupa umesto nacionalne manjine čija većina su Ukrajinci a matična država Ukrajina. Da smo bezdržavni narod niko nam nije priznao. Jedino su Nemci taj status priznali Lužičkim Srbima i Finci Šveđanima. Sada i Makedonci Albancima.

Južnoslovenski ujedinitelj je Josip Broz, svidelo se to nekome ili ne. U vreme vladavine kralja Aleksandra RNPD i dalje ne odvaja crkveni od nacionalnog populizma i postavlja osnove identiteta Rusina poštujući punu istorijsku istinu. Odnegovaće i prvu svetovnu nacionalnu inteligenciju ukrajinske orijentacije. Mihajla Vrabelja karpatorutenski i proruski putokazi su zaobiđeni bez obzira na između prva dva svetska rata formirani Savez južnoslovenskih Rusina i Rusinsku maticu formiranu nakon osnivanja Saveza Rusina i Ukrajinaca Jugoslavije 12. maja 1990.

Uz punu činjeničnu odgovornost tvrdim da će put RNPD nakon 1945. produžiti jedino Savez Rusina i Ukrajinaca Jugoslavije u punom obimu – nacionalnom, crkvenom, obrazovnom, jezičkom, folklornom, književnom, informativnom, političkom – u smislu jedne vrste diplomatije ukoliko se može govoriti da manjinska organizacija može biti partner državi. Tu je i Katedra odnosno Odeljenje za rusinski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i danas Savez Rusina Ukrajinaca Srbije u smislu održavanja žeravice čitljivih istorijskih veza Rusina i Ukrajinaca.

SRUJ je to činio školovanjem više od četrdeset Rusina i Ukrajinaca na univerzitetima Ukrajine, zalaganjem za opšte dobro jednih i drugih u građanskom ratu devedesetih, saradnjom sa ukrajinskim državnim institucijama, štampanjem knjiga, obezbeđivanja najviših ukrajinskih državnih nagrada i priznanja rusinske i ukrajinske dijaspore Vojvodine / Srbije / Jugoslavije. SRUS to čini danas u političkom smislu i začetkom finansijske pomoći Ambasade Ukrajine u Beogradu, s tim što ne znamo kako će se to nastaviti posle donošenja novog jezički unitarističkog Zakona o ukrajinskom jeziku.

Sve druge nacionalne i kulturne organizacije Rusina i Ukrajinaca formirane posle 1945. do danas ne neguju opšti interes čije temelje je postavilo RNPD. Naprotiv, primorani da slušaju vladajuće politički aktuelne vlasti od Saveza komunista do Srpske napredne stranke, služe promenljivim partokratijama, sitnim ličnim interesima, previđaju profesionalnu kompetenciju, nisu razvili stvaralačke autoritete iz redova svoje manjine, nisu sprečili prodor srpskog uticaja na sintaksu i leksiku teško stečenog standarda u rusinski jezički sistem, profesionalne institucije služe zarad skromnih platica, a ne kreativnom razvoju disciplina u kojima zarađuju svakodnevni hleb itd.

Orijentišu se prema stereotipima što su ih sami o sebi stvorili, a ne prema stvarnosti koju žive. Kratko, olakšavaju akulturaciju i asimilaciju Rusina. Ruski Krstur nikada nije bio Rusinima „mati i glava“. Telo da, njega su vetrovi doneli negde iz mitološke Hornjice, ali glava je bio Krsturac Gavrilo Kosteljnik onoliko koliko je ovladao svetskim jezicima, književnošću i filosofijom. Sve kasnije „glave“ Rusinima nisu bili poreklom Krsturci ili su iz njega u detinjstvu otišli u svet.

Poslednji problem stvoriće osnivanje Eparhije sv. Mikolaja u Ruskom Krsturu i njeno vezivanje samo za Rusine i prevod Svetog pisma na rusinski jezik, umesto osnivanja Eparhije za sve grkokatolike Rusine, Ukrajince i druge, pa makar to i bilo u Ruskom Krsturu. Tome je više doprineo sklop okolnosti nego svesno političko opredeljenje, iako lično sumnjam da u zemaljskim interesima slučaj igra važnu ulogu.

Da nije bilo lične inicijative ekumenista monaha Tadeja Vojnovića, o. Romana Miza i svesnih znalaca jezika i istrajnih radnika prevodilaca braće Ramač, pitanje je da li bi do tada Egzarhat izgurao prevod Svetog pisma na rusinski jezik. Sramota je i što ni Nacionalni savet Ukrajinaca, ni Nacionalni savet Rusina, pa ni Egzarhat niti Eparhija, nisu osudili ni jednom rečenicom državni terorizam Rusije nad Ukrajinom, iako sam im nudio u pet rečenica kojima se i država Srbija formalno služila za priznavanje teritorijalnog integriteta Ukrajine. Ukrajina nije priznala Kosovo, a Srbija realno podržava Rusiju u ratu s Ukrajinom.

Tako je Egzarhat iskoristio prevod za formiranje Eparhije sv. Mikolaja kao rusinske. A kada njegovo Preosveštenstvo Kir Georgije kaže da se „Bog svakom narodu obraća na njegovom jeziku“, konačno odvajanje Rusina od Ukrajinaca u dubini pune istorijske istine je ZAVRŠENO. Posebno nakon donošenja unitarističkog Zakona o ukrajinskom jeziku i korišćenju korenskih i nekorenskih jezika manjina na teritoriji Ukrajine.

Mladi Rusini danas bi RNPD, SRUJ, i Kosteljniku i Kovaču i Tamašu, navodno na rusinskom rekli „DŽaba ste krečili“. Uvek je lakše činiti štetu nego raditi u korist opšteg dobra – što je teže to je trajnije – pridodali bi i da su se vratili Vrabeljevim karpatorutenskim orijentirima, jer mogu da budu šta požele, pa makar i ničija deca, niko i ništa i niotkud.

Zar nije bio takav i Endi Vorhol iliti Andrij Varhola, iako je umro a nije znao da je Rusin, a mlade generacije se njime ponose kao najslavnijim Rusinom, koji je dokazivao da se i od smeća može praviti cveće. Rusini znaju šta ne žele da budu, ali ne znaju šta jesu. Bića definisana negativno, i pojedinci i zajednice, uvek brže propadaju od onih pozitivno definisanih. Vitalnost je u afirmaciji, ne negaciji, znaju to i logika i lingvistika, znali su to i Kosteljnik i Tamaš. Što većina rusinskog populusa to ne zna, saznaće oni koji prežive, kada Rusini u Bačkoj sasvim iščeznu iz istorijskog pamćenja.

Autor je redovni profesor u penziji i šef Katedre / Odseka za rusinski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu 1983-2015. i član Nacionalne akademije nauka Ukrajine u Kijevu i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu