Mantra o trpnji se prenosi kroz generacije

Ako primetite bilo kakvu promenu u svojim uobičajenim načinima funkcionisanja, a koju ne možete da objasnite nikakvim drugim razlozima, onda bi bilo korisno konsultovati se sa nekim ko se bavi mentalnim zdravljem i proveriti šta se dešava, kaže na početku razgovora za Danas Radmila Vulić Bojović, psihologinja i porodična psihoterapeutkinja, odgovarajući na pitanje kako da znamo kada nam je potrebna pomoć.

*Šta da radimo kada mislimo da možemo sami i da nam ne treba ničija pomoć?

– To je dosta često, jer ljudi negde povezuju odlazak kod psihologa, terapeuta ili psihijatra sa nekom slabošću, ili porazom. Ja mogu da se borim i izborim – ta mantra o borbi kroz trpnju – nešto je što se kroz generacije prenosi. Mislim da je u toj situaciji korisno setiti se da kada vas boli stopalo, idete kod ortopeda. Postoje profesionalci koji su obučeni i stručni da tretiraju probleme iz mentalnog zdravlja. Mojim klijentima često kažem – psihoterapija je isto kao kada treba da se našminkate ili obrijete. Možete i bez ogledala, ali ćete mnogo bolje i preciznije to uraditi ako imate ogledalo. Terapeut je često to ogledalo. On ne bi trebalo da nudi gotova rešenja, već bi trebalo da vam pomogne da prepoznate svoje druge mogućnosti za reakciju i ponašanje.

*Dešava se i da na početku imamo ograničenje da ne možemo da prepoznamo svoje emocije i da ih artikulišemo iako osećamo da nešto nije u redu.

– To je česta pojava kod ljudi koji potraže pomoć kod terapeuta. Suštinski zadatak početnih faza terapije jeste da se klijent i terapeut povežu i da se artikuliše ono što je možda u podsvesnom ili predsvesnom… Nisu svi problemi uvek jasno definisani i ne mogu se jasno izraziti. Nekada je ključna pomoć terapeuta da pomogne da shvatite šta vas zapravo muči. Onda kada znate sa čim se suočavate možete da tragate za mogućim rešenjem ili olakšanjem.

*Često osećanje koje prati pandemiju jeste strah od bolesti i briga za svoje zdravlje i zdravlje bližnjih. Kako izaći na kraj sa tim strahom?

– Nisam sigurna da možemo sa tim da izađemo na kraj. Pre bih rekla da moramo da naučimo da živimo sa tim strahom. Ne mislim da je realno očekivati da strah ne postoji. Ovde je opasnost realna i tu je. Ono što možemo da uradimo jeste da preduzmemo sve što je do nas da smanjimo mogućnost da do zaraze dođe, a samim tim i bolesti. Čini mi se da je psihološki zadatak izdržati neizvesnost, napetost, tenziju, strah i uprkos svemu tome održati neki kontinuitet svog života onakvog kakvog ga je vredno živeti. Ne može se čovek lišiti svega da ne bi oboleo. Ali može da promišlja i da bira čemu će se izložiti da bi smanjio mogućnost da dođe do zaraze.

*Kažete da moramo da živimo sa strahom. Šta može da nam bude kontrateža koja bi umanjila tu težinu koju strah i neizvesnost nose?

– Čovek se okreće svojim resursima. Razvija neke svoje sposobnosti i talente, ili koristi ovo vreme da bude sa svojim bližnjima. Postoje i aktivnosti koje nisu epidemiološki rizične – možete šetati, biti u prirodi, možete biti sa životinjama. Dobro je pronaći te džepove zadovoljstva i smiraja koji mogu da nam napune baterije da izdržimo ovaj period.

*A kako da nateramo sebe da se okrenemo ka tim zadovoljstvima? Gde naći motivaciju?

– Pandemijski ciklus traje dve godine, tako su nam rekli na početku. Dve godine posmatrano u rasponu celog života nisu tako puno, ako posmatrate stvari iz te perspektive. Treba ubedite sebe da ne vredi odustati od svog života i svojih zadovoljstava. Uvek je bolje aktivno pristupiti svemu tome. Mislim da najgore prolaze oni ljudi koji zauzmu pasivan stav i trpnu poziciju i samo čekaju da ovo prođe. Ovo će svakako proći, ali nije svejedno kako provodite to vreme dok čekate da prođe. Aktivni pristup životu je ključ mentalnog zdravlja bez obzira da li je pandemija ili ne.

Usamljenost i izolacija

*Još jedno od osećanja koje ljudi često pominju u vreme pandemije jeste osećanje izolovanosti i usamljenosti.

– Postoje drugačiji načini komunikacije koje je moguće koristiti, a koji ne moraju podrazumevati lični kontakt. Takođe, ljudi koji se osećaju usamljeno u ovom periodu su ljudi koji generalno možda imaju problem sa manjkom ili nedostatkom kontakta. Oni koji nemaju problem sa tim nalaze načina kako da se povežu. Važno je da se ljudi zapitaju – šta ja tačno osećam i odakle dolazi taj osećaj? Možda je zbog epidemiološke situacije, a možda su i neki drugi razlozi. Mnogi svoju inače usamljenost i izolaciju projektuju na korona krizu. Bilo bi korisno da se pozabave na neki drugi način. Tu se vraćamo na početak – možda neko stručno lice može da pomogne da se sagledaju drugačiji, možda dublji, uzroci osećaja usamljenosti.