Mapa Vijene

Gle, peti dan sam već u carstvujućoj Vijeni. Dobio sam, na lepe plave oči, jednomesečnu stipendiju za pisce austrijskog Kulturkontakta. Postao sam književni gastarbajter, takoreći. Dočekali su me, dali mi stan, besplatnu kartu za metro, malo para za provod, mapu Beča, i zdravstveno osiguranje, ako se razbolim od nostalgije. I ubrzo je počelo.
Danas u Kunsthistoriches Museumu, dugo sam stajao pred autoportretom Rembranta, utvrdivši da me neodoljivo podseća na Milutina Pavlova. I drugi likovi su mi, na kraju, zaličili na znance, kao da je umetnost samo posebna vežba metempsihoze. Usput sam, na lebdećem engleskom, upitao jednu od domaćica za Vermerovu sliku koju nisam mogao naći. Možemo li „po ruski“, prepoznala me je, uprkos moje oprane kosice, kao Radeta Šerbedžiju u nekom holivudskom vrisku.
Dugo sam se dvoumio da li da kupim magnet s glavom starca u majušnom prozoru, ta slika je upotrebljena za ilustraciju Velikićevog romana. Šteta što ambasador nije u Beču, mogao bi me primiti, bar na nivou otpravnika literarnih poslova. Prvi put sam se vozio podzemljem, i kao kakav priručni Orfej, sviruckao sam nervozno u mapu Beča smotanu u tubicu. Nema razloga za tremu (dojavio sam mojima), ovde sve funkcioniše besprekorno, prilagođeno za idiote. Kada sam izašao na sunce, setio sam se naših prvih studentskih kola, izvesnog prepotopskog „fiće“ što se palio na gurku, kojeg je bila umetnost voziti. I kad sam, posle, seo u „jugo“, kao da sam bio zajahao „avaks“. Bila mi je potrebna samo poluga, kao u arhimedovskoj video-igrici da, kad se krstić spoji s izabranim ciljem, mogu slobodno da raspalim po prvoj ćupriji.
U Alberini, u departmanu nadrealista, između presečenog Miroa i nasapunjanog Ernsta (tamo, inače, traje izložba koja se tegli od Monea do kasnog Pikasa), sreo sam moju bivšu lekarku iz ambulante u Jug-Bogdanovoj i umalo joj se nisam požalio na ispucale usne. Na metro stanici me je jedna Turkinja upitala za put, bušeći mapu kažiprstom. Naravno, hladno sam je uputio na pogrešnu stranu. Ali, delovao sam ubeđeno i svetski, kao da i sam nisam stranac, nego upravo domaći, kućni duh sa slike Paula Klea, pred kojom sam danas u muzeju toliko dugo stajao da mi je došlo da kleknem.
U blizini Sahera, pojeo sam kebab na vetru. Kupio sam ga od zagorelog sunarodnika moje podzemne sapatnice. Mislim da je to logično. Da je za tezgom bio neki blondin belih trepavica, uzeo bih, svega mi, vijensku kobasicu. Onda mi umalo nije zastao zalogaj u grlu, kada sam video kako jedna slasna kobasa skače i lepi se za nos starca koji se svađao sa svojom vešticom, ili uludo razgovarao mobilnim telefonom, nisam više ni u šta siguran. Ma, samo sam se šalio, draga moja palmo, koja si strankinja na ovom tlu. Na pravom si putu i nisi izgubljena u ovoj blistavoj evropskoj samoposluzi. Za razliku od mene.
Tumarajući za suncem, čujem odnekud orgulje. Neka me ruka blago povuče u crkvu sv. Avgustina gde upravo počinje misa. Danas će, vidim to, izvoditi Luisa Viernea. Hor bečkih dečaka i baba odobrava mi brujanjem, dok sedam u drvenu klupu. Dane provodim među slikama, ali nije loše kad neki anđeo prekine božanstvenu tišinu. Slušam mladog sveštenika kako veze zvučne biblijske versete. (Da li je prevod Faustov?) Ne govorim nemački, i uključujem se tek na pomen Isusa ili Madone. Zurim u isprepletene prste i ustajem kad i drugi. Ovo moje mutavo ili nemušto prisustvo (mislim se) odlična je ilustracija za moj zamagljeni odnos sa Višnjim. Puštam da me svetlost sa visokih lukova potpuno prekrije. Iz sna me, međutim, prene zveket novčića u pletenoj korpi koju mi neki čovek gura pod nos, unapred se zahvaljujući. Pravim se lud, jer u džepu imam samo nerazbijenu novčanicu od sto evra. A toliki papa baš i nisam. Kad sledeće nedelje budu svirali Mocarta i Baha (kako obećavaju) poneću, evo, pun džep evropejskih cvancika.
U potrazi za klubom u kojem Eva nastupa, nađem se u vetrovitoj ulici Gürtel. Kom, ssaci, dozivaju me noćne dame uokvirene izlozima. To „ssaci“ pamtim iz jedne Hemingvejeve priče, u kojoj mali dečak, pomešavši farenhajte i celzijuse, misli da je već mrtav. Odnekle znam ovu malu. Da li iz Beograda, ili sa nekog Schieleovog večernjeg akta? Mora da su me i cure pobrkale. Ja sam Laci, a ne Ssaci, objašnjavam dobrano odmakao, nesiguran već da li sam video žive lutke, ili samo plakate za hrvatsku predstavu „Kurve“ koja gostuje ovde krajem meseca. Ulazeći u klub, skoro obnevidim od glasne muzike.
Moji snovi u domaji obično nemaju nikakvo značenje, ali ovde, da vidiš, i nije takav slučaj. Da li zbog alpskog vetra koji neprestano udara, ili zato što ne znam da naštelujem grejanje? Tek, odjednom sanjam da sam u društvu gomile ljudi koji uglas pričaju na nepoznatom jeziku, što na kraju zvuči kao beskrajno razvučeni krah porcelana. Oh, neka jeza me diže iz postelje, osećaj da sam, kao i obično, samo puki stranac. Smire me, međutim, do kraja, dva duga gutljaja izvesne rumunske minakve.
Danas je, opet, u Beču, perfektan dan pun sunca. „Čoveka bez osobina“ Muzil je započeo pričom o barometarskom pritisku koja vanzemaljskim, meteorološkim jezikom kazuje prostu i ubitačnu činjenicu da je vreme – lepo. Satima tumaram s mapom Vijene pored srca. Zaboravio sam već onaj pusti, prljavi sanak. I kao iskreni, uvereni meteoropata, dobre sam volje. Evo, tutnuo sam moju kameru nekom užasnutom Japancu u šake, e da bi me slikao sa Mocartom.
Tu shvatim: da me mati nije jutros pozvala, ne znam da li bih s nekim progovorio. Setim se kako sam negde pročitao kako Rilke nije pričao s ljudima nedeljama. Kakva li onda mora biti ona famozna, konačna, prva rečenica, posle tolikog ćutanja? (Mislim o tome čitavih deset minuta, dok sedim u parku i gledam patke koje se međusobno ujedaju.)
U sumrak, pronađem finog gospodina M. Prstojevića, u njegovoj knjižari sa srpskim, bosanskim, hrvatskim i mojim knjigama, i popijem s njim čašu vina.
Kako se sve očas prometne! Sa mog visokog prozora jutros vidim mokre pločnike. Gotovo da sam zadovoljan: ostaću da čitam dok ne grane. Ako kišica umine, idem do Liechtenstein museuma. Tu mi je, nadohvat. Ne mogu da prestanem misliti na Rubensovu „Venerinu gozbu“, na ono začarano dete koje se uspuzalo na ivicu mračne kamene fontane i žudno pije, trenutak pre no što će potonuti, ili će ga stići neka još duža senka.
Ako mi uspe priča o bečkim prostitutkama, okvir znam. Mislim da sam video ženu s pticom u naručju koja kljuca dragi kamen sa ženske ogrlice. To će biti sasvim dovoljno.
Kiša, međutim, ubrzo staje, batalim pisanje. Dugo, iz prikrajka, posmatram dve plavokose sestre koje se, međusobno, žmureći, češljaju. Sve dok me ne namirišu i besno ne povuku zastor.
U šetnji, nabasam na srpski restoran. To me u početnom času obraduje, zaustim da progovorim naški, ali pošto me konobar neprozirno pogleda i obrati mi se nemački, odlučim da ću poručiti na engleskom. Posle se, naravno, pravdam mojima, u beskrajnim elektronskim kobasicama, kako je ova specijalna vrsta otuđenja istekla iz onog što upravo živim, iz zaraznog bečkog filozofskog ravnodušja, iz posebnog oblika mislilačke „bede“ koja se ovde jednači sa slavnom propašću, s bestrasnim bezmerjem, s pukim slučajem.
Uveče, pijem čileanski merlot, jer sam na Internetu, u zaostalom Kusturičinom intervjuu „Novostima“, našao da ta bliska nam latinoamerička bestragija nikada neće priznati Kosovo.
Doduše, cenim da ovo čileansko vino nije ništa gore od onih koje sam do sada koštao (iz raznih tmurnih i nenaklonjenih nam država), a i najjevtinije je, ako ćemo pravo. Bez obzira, mislim da moje lako pijančenje, pre svega, predstavlja čist patriotski čin.
„Jeste“, veli mi Muzil pred samo spavanje, „uprkos mnogo čemu što govori protiv, Kakanija je ipak bila zemlja za genije; i verovatno je zbog toga i propala“.
S tim u vezi, osetim čudnu nostalgiju. Znaš, možda bih sutra mogao da skoknem do kuće.