Maratonac iz Hitne pomoći spasava živote

Najbrži lekar na Balkanu je Srđan Bogdanović (47) iz smederevske službe Hitne pomoći. On svakog jutra, pre no što krene na posao, bez obzira na vremenske prilike, pretrči najmanje desetak kilometara da bi ostao u formi. Mogao bi, kaže, da istrči i sto, ali „nema vremena i nema logike“. Na Balkanskom prvenstvu veterana osvojio je šesto mesto, u Srbiji je četvrti. „U Srbiji bih mogao da ugrozim jednog, možda dvojicu i da popravim plasman, ali nije cilj iznurivanje organizma ni prevazilaženje normalnih granica koje telo treba da podnese“, kaže Bogdanović. Sa 16 godina, 28. septembra 1976, počeo je svakodnevne treninge. Sistematičan u svemu, zapamtio je datum. Najpre je veslao, pa trčao, a biciklizam mu je strast.
Od tada do danas uveren je da sport čeliči telo i štiti od bolesti. – Ima svakojakih ljudi. Mrze te što si uspešan, mrze te što trčiš, što nosiš tregere, što ne okreneš kačket da štitnik bude pozadi. Ako se malo razlikuješ, smatraju te ludakom. Ne dopuštaju ti da živiš vlastiti život – kaže Bogdanović. Kada je počeo da studira medicinu, izračunao je da su međugradski i gradski prevoz trošenje vremena, dakle života: zaključio je da je spas u njegovoj strasti – biciklu. Budući izvrsni dijagnostičar iz Smedereva je u Beograd, na prijemni ispit za medicinu, išao biciklom. Usput mu je spadao lanac, nameštao ga, zamazao se, na prijemni zakasnio 12 minuta. Na predavanja u Beograd ili Zemun i na ispite Bogdanović je takođe iz Smedereva odlazio biciklom. Stizao je oznojen, pod slojevima prašine. Pojedini profesori nisu na to gledali blagonaklono, uvereni da student oblačenjem omalovažava predavača. Zato je neke ispite polagao pred komisijom. Bogdanović je na Balkanskom prvenstvu veterana trčao s povredom kolena. „Nisam izgarao u toj trci jer mi nije bitan plasman već da održim formu. Bitan je borilački duh, meni je plasman manje važan“, objašnjava. „Realno nisam mogao s povredom da se plasiram iznad trećeg mesta, a za manje nije se vredelo iscrpljivati“. Kada radi prvu smenu Bogdanović ustaje pre pet da bi istrčao normu u kilometrima. Često radi dve smene zaredom. – Trening mi je važniji od svega, on je deo mene. Održava me. Imao sam temperaturu i 40 stepeni i trčao. Kada bih sada prestao da treniram, to bi bio šok za moj organizam.“ Bogdanović ima i lični odnos prema hrani. Poslednjih četvrt veka jede samo bareno: kukuruz, šargarepu, vrlo malo mesa, isključio govedinu. „Ne osećam potrebu da jedem mnogo. Jedem malo, jednom dnevno, obično uveče. Trčao sam beogradski maraton, nisam jeo pre trke već sutradan uveče. Nisam osećao potrebu.“ Bogdanoviću se pre nekoliko dana polomio stari bicikl – zamor materijala. Preračunava se, nameran je da kupi drugi, ne za pokazivanje, već za duge rekreativne ture. Dok ne kupi bicikl, u dobrom raspoloženju i formi drži ga zadovoljstvo što radi posao koji voli i što je nedavno reanimirao stariju pacijentkinju – bila je već u komi, jedva da joj je ostao još koji udisaj. Smrt je bila već ščepala, kaže Bogdanović, ali dogodilo se čudo. Loša su iskustva u toj fazi, ali sestra i ja smo joj dali odgovarajuću terapiju, žena se povratila. Toliko sam se dobro osećao zbog toga da sam čitav dan lebdeo kao anđeo, kaže najbrži lekar na Balkanu. M. S. Pešić