Marčelo: Veliki test strpljenja

“Pokušavam da kažem da postoji jedan nivo gde se svi bavimo politikom, a kod nas postoji mišljenje da je to jedino tačno, u onom smislu da ti sad postaneš član neke partije itd. Ali to uvreženo mišljenje pravi jedan ozbiljan problem u stvarnosti, jer se onda svaki aktivizam tretira kao: ‘E, ovaj ulazi u politiku’. A aktivizam nije to. Da li se sad ljudi koji protestuju zbog cene benzina bave politikom. Pa, bave se, ali da li imaju pretenzija da sede u skupštini. Pa, ne. Mislim da to jako teško razdvajamo i mislim da vladajuća struktura upravo to i koristi za ovakvu diskvalifikaciju bilo čijeg angažmana, u smislu, bilo ko podigne glas i kaže ‘E, ovo nije u redu’, ti sad imaš ambicija za ovo i ono.”

Istini za volju, dodaje Šelić, takve ambicije on nikad nije imao. Pre svega, zato što smatra da to ne može biti hobi.

“Ako si rešio da menjaš, da utičeš na društvo na taj način, to je to. Bez obzira na diplomatski angažman jednog Andrića, recimo, ne vidim da je ovde i sada moguće da te dve stvari idu sasvim uporedo. Vrlo bih se divio ljudima koji su spremni da ostave umetnost da bi učinili društvo boljim, ali ni u normalnim okolnostima ne bih mislio da sam ja taj. Suviše mi je stalo do ovoga. To što koristim svoje javno prisustvo i svoju umetnost da se osvrnem i na društvo, to stvarno smatram dužnošću savremenika. Prosto, tu smo.”

“Koliko god neko mislio da to prlja stvaralaštvo, angažovani teatar postoji još od Aristofana i to je prosto tako. Baš naprotiv, mi smo skrenuli u drugu krajnost pa sad imate ‘bezubi’ teatar koji ne sme da zagrize i ‘čačne’ nikakvu bolnu temu. Da neko ne shvati pogrešno, ne optužujem. Može se razmišljati i tako, ali branim legitimno pravo da se razmišlja i drugačije jer je nemoguće da ti nije stalo gde si, šta si. Mislim da ljudi koji se time ne bave, a bave se umetnošću, jesu ili previše razočarani, što bi rekao moj drugar Kokan Mladenović ‘emigrirali u sebe’, a u jednom broju slučajeva imaš situaciju da ljudi prosto ne žele da ‘pucaju sebi u nogu’ na takav način, što ja ne podržavam preterano.”

“Ako nema građanske hrabrosti, onda stvarno nema ničega. Mislim da ovo vreme to potvrđuje. Kad god pustiš, kad god se ne pobuniš, sutra.. Ne možeš da napraviš kompromis sa zlom, jer ono neće ostati na tom nivou. Sutra će te ponovo ujesti, još gore nego juče. Upravo to se i dešava. Ovo je jedan veliki test strpljenja dokle to može da ide i to gledamo svakog dana.”

Marko Šelić, u svetu muzike poznat kao Marčelo, bio je u zvaničnoj književnoj poseti Smederevu i u Etno klubu predstavio dvotomni roman Higijena nesećanja, koji predstavlja centralni deo zamišljene trilogije pod naslovom Malterego.

Tokom predstavljanja pomenutog štiva, primećena je poveća grupa mladih ljudi u bašti kluba, koja je upravo tim povodom bila tu i nije mnogo marila za Argentinu i Hrvatsku i njihovo nogometisanje, koje se dešavalo u isto vreme.