Maria Lasing – moć žena

U Beču, svakako jednom od gradova umetnosti, gotovo sto godina i ne za života umetnice. Retrospektivna izložba Marie Lasing povodom stogodišnjice njenog rođenja u Albertini, jednom od tri nacionalna hrama umetnosti, u Beču je najposećenije mesto ove jeseni.

Dakle, jesen pripada Albertini, proleće je pripadalo Kunst historiše muzeju (izložba Marka Rotka), leto Palati Belvedere (izložba Grad žena). Dve izložbe su u slavu žena, a Rotkova slavi migranta iako je malo ko to primetio. Umetnost je teško potkupiti i strpati u politička nadmetanja. Nekako se iznutra otima.

Maria Lasing je priznata slikarka. Šest godina pre smrti joj je u istom tom Beču uručeno najviše državno priznanje (Grober sterreichischer Staatspreis). Potrajalo je. Maria Lasing je rođena netom po završetku Prvog svetskog rata, iz ljubavi, ali kao vanbračno dete u Karenciji vrlo katoličkoj i vrlo konzervativnoj austrijskoj provinciji nastanjenoj pretežno Slovencima.

Majka, snažna žena je napustila Kepel i nastanila se u Beču. NJen životni projekat je bio slobodno odrastanje njene kćeri. Kada bude izgubila majku, kao već odrasla žena, Maria će se često vraćati u svojim slikama na njen lik. Bio je to dirljiv podržavajući odnos između majke i ćerke. Iz tog odnosa Maria je shvatila da je za ženu važno da ne dođe u relaciju zavisnosti od muškarca.

Nikada se nije udavala. Volela je neke muškarce, slikala njihove portrete, analizirala odnose njihovih i vlastitog tela, ali nijednog nije stavila ispred sebe. Završila je bečku akademiju primenjenih umetnosti (der Akademie der bildenden Konste) 1945. i ubrzo se otisnula u svet. U Parizu je boravila na duže vreme u dva navrata, a onda čitavo desetleće u NJujorku od 1968-1978, pa još dve godine u Berlinu. Imala je dobar osećaj za izbor mesta koja umetnici otvaraju vidike.

Mnoga dela bitna za njen umetnički opus nastaju tokom tih boravaka, ali Maria do povratka u Beč 1980. nikada nije imala radno mesto niti siguran prihod. Do materijalne stabilnosti dolazi tek u poznim godinama. Postaje profesorka na Univerzitetu primenjenih umetnosti u šezdeset prvoj godini života.

Mnoge od nas su u tim godinama već bile penzionerke. Ne bih rekla da svoj odnos sa studentima doživljava kao bezbrižan i lagodan. Na slikama iz tog perioda njeno telo je rastrgnuto, iskomadano, isparčano, pokradeno. Gomila mladog ambicioznog sveta je iscrpljivala njenu snagu, otimala njene ideje.

Na retrospektivu Marie Lasing se ulazi pored ogromne fotografije umetnice u ateljeu. Ona sa vunenim soknama, u toplim flanelskim pantalonama leži pored platna koje oslikava, s kičicom u ruci ne primećujući ništa osim slike na kojoj radi. Prekrasan ulaz u izložbu umetnice. Slede desetine ogromnih formata. Koliko energije je moralo biti u toj ženi da savlada tu količinu velikih platana. Naravno, većina platana su autoportreti od mladalačkih do onih u samrtnoj postelji.

Ako se može prepoznati uticaj nekog od umetnika njenog vremena, onda je to uticaj Oskara Kokoške. Ne znam da li ga je poznavala, ali njegov autokritički odnos prema vlastitom liku vidljiv je u Mariinim slikama.

Čitava kultura insistira na ulepšavanju lika žene, Maria pak traga za ostacima proživljenog, ožiljcima i to ne samo na licu nego i na telu. Propadanje tela je ključna tema njenih slika, kao i upitnost. Razgovor, zapravo žučna rasprava sa antičkim legendama, razotkrivanje poruka koje šalju ženama, suptilno ismevanje bajki sa kojima rastemo. Možda najfascinantnija slika je njen portret inspirisan bajkom o pretvaranju žapca u princa nakon poljupca mlade devojke. Maria ne podnosi tu zloćudnu prikrivenost poruke.

Žabac, veliki žabac je smešten na polni organ slikarke. Zapravo taj „poljubac“ ima erotski naboj i vodi ka koitusu. Ona hrabro to i prikazuje. Ne treba mnogo imaginacije da se zamisle pokude koje su pratile ovu sliku i, naravno, osporavanja umetnice. Quod licet Iovi, no dicet bovi.

Na jednom zidu su tri velika platna sa autoportretima sa žapcem, sa bebom koja ima bradicu, brkove, proćelava je i bulji u gole grudi umetnice. Prepoznatljiv je i muški lik.

Poruka je jasna: oni se teško odvoje od stadijuma bebica, u ženi traže majku. Reakcije ženske publike su osmesi. Izgleda da većina posmatračica prepoznaje na slici uhvaćen muško-ženski odnos. Treći autoportret naslovljen je „Ja ili ti“ ? gola umetnica (stara žena čije telo je već izgubilo malje, sekundarne polne karakteristike) sa dva pištolja. Jedan je uperila u vlastitu glavu, drugi u imaginarnog muškarca. NJen izbor je jasan. Izabrala je sebe i poživela gotovo devedeset i četiri godine.

U Americi je živela u uzbudljivim godinama 1968-1978, učestvovala u protestima protiv rata u Vijetnamu, otkrivala civilizaciju koja će koju deceniju kasnije postati i evropska realnost.

U tom period nastaje veliki broj platana sa pacifističkim porukama. Osetljivo oko umetnice u naoko beznačajnom detalju čini belodanim budući poredak sveta. Fascinirale su je povrćke umotane u celofan u samoposlugama. Na njenim slikama predmeti počinju da nas posmatraju iz celofanskih omota, a onda i ona sama uvijena u celofan. Bilo je vreme da napusti Ameriku. Taj isprazan sjaj celofana, to pokrivanje, veštačko zaustavljanje truljenja daleko je od snage grčkih mitova i nesputanog života.

Plakat izložbe, ali i obimna monografija za naslovnicu su uzeli sliku „Moć žena“ ? pogled sa solitera Jork avenije na Menhetn. Iznad stotina zgrada uzdiže se nag lik slikarke. Od svih tih arhitektonskih džinova snažnija je slobodna žena u njoj. To pokazuje I preuzimanje Laokonove sudbine. Žena se može nositi sa nemanima koje pokušavaju da je slome.