Marija Šehić (N1): Posao novinara je da ne podilazi mišljenju većine

“Mislim da sam baš rano znala šta bih želela da radim u životu, možda već u osnovnoj školi. Sećam se da sam kasnije, pred prijemnina Fakultetu političkih nauka, rekla mami – ako ove godine ne upišem novinarstvo, pauziram godinu”, odmah na početku nam priča Marija o svojim ranim životnim odlukama za koje se ispostavilo da su bile pun pogodak. Upravo te godine je upisala FPN, a danas smatra da je to bila dobra odluka.

“Nekoliko puta sam tokom studija pomislila da sam za bavljenje novinarstvom mogla da upišem i bilo šta drugo, danas mislim da je, ipak, to bio dobar izbor. Dakle, nije ta odluka doneta u nekom određenom momenti, više je bio kao neki proces. Ali, tačno znam kome mogu da zahvalim – mojim nastavnicama srpskog jezika u osnovnoj i srednjoj školi, koje su mi bile i razredne: Nadi Protić, Dragani Tmušić, Marini Maričić i Violeti Milićević”, a nakon ljudi i uzora iz školskih dana, ispričala nam je nešto i o ovim što su došli kansije.

“Dok sam studirala, ugledala sam se na novinare nedeljnika Vreme, Radija i TV B92. Nisu to bili idoli, ali jesu ljudi koji su u mom sistemu vrednosti postavljali standarde za bavljenje ovim poslom. Za mene su tada Danica Vučenić i Antonela Riha bile zvezde, u Dragoljuba Žarkovića sam na predavanjima gledala kao u mitsko biće, koje na najšarmantniji mogući način i istovremeno potpuno brutalno govori o „čarima“ novinarstva. Nisam mogla ni da zamislim da će me neki od tih ljudi za nekoliko godina smatrati koleginicom. Da, pokušavala sam da skidam njihove fazone, ali to je nemoguće. Na kraju se ispostavilo da je najbolje da imaš samo svoje fazone.”

A kako onda sa svim naučenim, pozajmljenim ili napravljenim i svojim fazonima se boriti protiv svakodnevinh izazova na koje nalećeš. Popričali smo i na tu temu.

“Tu je prvo onaj opšti izazov, koji važi za većinu građana Srbije, da preživite od plate do plate. Ali, tu su i posebni izazovi, koji važe za novinare, da u tom pokušaju preživljavanja ne prestanete da budete novinar i postanete nečija krpa. Nije lako, posebno ako se na to dodaju pretnje i zastrašivanja, što kojekakvih nebitnih desničara i homofoba, tako i nekih, u političkom životu Srbije, uticajnih subjekata. Ako pitate iskusnije kolege, reći će vam da nikad nije bilo gore, osim u vreme Miloševića. Ja nisam radila u vreme Miloševića, tad sam još išla u školu, tako da slobodno i bez „osim“ mogu da kažem – nikad nije bilo gore”, ispričala nam je novinarka a onda se i dotkla načina na koji se radi današnji posao, odnosno da li neke granice, one dobrog vaspitanja I ukusa smeju da se pređu da bi se došlo do dobre priče.

“Granica vaspitanja i ukusa je tamo gde je sam postaviš. Ali, ima čak i napisano. Ako neko ima nedoumice u vezi sa ovom temom, tu je Kodeks novinara Srbije. Ne postoji ništa vredno prelaženja tih granica. Međutim, Kodeksa se pridržavaju oni koji bi se svakako pridržavali tih načela i da Kodeks ne postoji. U tome je problem. U beskrupuloznim ljudima. A, granica je granica, nema „čvršća“ i „labavija“, tako da nema ni „opravdanja“ za njeno prelaženje.”

Ipak pored cele te današnje nikad gore situacije, i granica dobrog ukusa koje mnogi žele i vole da pređu, pitali smo Mariju da li ima savet za nove generacije mladih novianra koji će upisati FPN I postati uspešan novinari.

“Ne znam da li imam neki pametan, univerzalni recept. To da li će neko postati uspešan u novinarstvu zavisi od toliko mnogo faktora, od kojih je jedan i sreća, da se ne bih baš usudila da delim savete. Takođe, zavisi i od toga šta se podrazumeva pod tim “uspešan”. Ono što sebi ponavljam od kad sam počela da radim je: dok si zadovoljna i srećna, dok te ispunjava to što radiš i za to si adekvatno plaćena – radi. Ja imam sreću što radim posao koji volim, radno vreme provodim s ljudima koje volim, mogu da živim od toga i više mi je nego dovoljno“, dok za najveću satisfakciju u svom poslu vidi taj osećaj da su preneli gledaocima istinu, sviđala se ona nekome ili ne i da su dali prostor temama bitnim za društvo, jer to je posao novinara, da ne podilazi mišljenju većine.

Njena emisija “Novi dan” se emituje svakog dan, nema baš prostora za odmor, ali sa desetoro ljudi u redakciji, i kad svako radi svoj deo posla, onda mora sve odlično da funkcioniše. Kako nam je rekla, zbog svih tih sjajnih ljudi voli i da dolazi na posao, da radi ovo što radi, a sa istim tim ljudima uživa i da posle posla ode na kafu ili pivo. Upravo je to je taj faktor sreće, da na poslu budeš okružen dobrim ljudima.

Pošto je sve oko “Novog dana” uigrano, sa tremom je je davno gotovo, ali kako kaže postojala je nekad ranije.

“Najveću tremu sam imala kad sam prvi put snimala najave za emisiju “Buđelar”, koja se pre mnogo godina emitovala na TV B92. Baš mi je bilo stalo da opravdam poverenje moje tadašnje urednice Biljane Stepanović. Ispalo je ok. Tremu nikad nemam u studiju, dok vodim program, ali kada je nekoliko puta trebalo da budem nečiji gost u emisiji, nije mi bilo svejedno. To iskustvo i nije tako loše, jer mogu potpuno da razumem moje sagovornike koji se uplaše od javnog nastupa. Ljudi smo, normalno je da se brinemo da se ne obrukamo pred publikom. Zato se trudim da svima koji se pred intervju požale da imaju tremu stavim do znanja da ću se postarati da ispadne dobro, da ne brinu, da se opuste i samo budu to što jesu.“

Zanimalo nas je ono šta se dešava kad izađe iz televizijskog studija i posla novinara. Koliko ima prostora za privatnost?

„Imam privatnosti taman onoliko koliko mi je potrebno. Nikad mi nije bilo neprijatno zato što me je neko negde prepoznao kao lice s TV-a. To je verovatno zato što su mi se svi ti ljudi sasvim pristojno i u najvećem broju slučajeva na krajnje simpatičan način obraćali. Porodica i prijatelji me, normalno, daleko više gledaju uživo, nego na ekranu i ne gledaju me kroz moju profesiju. Zanimljivo je da su mi neki ljudi rekli da su me drugačije doživljavali dok se nismo bolje upoznali. Mi ovde u Srbiji, potpuno pogrešno, od novinara pravimo zvezde na nivou muzičkih ili filmskih zvezda. Ne samo da je pogrešno, nego je malo i smešno”, rekla nam je Šehić a onda se dotakla da u poslednje vreme nema baš puno vremena za druge TV programe, što je potpuno razumljivo jer je mama dve male devojčice.

“Već dve godine gledam Barbapape, Frenkija i Frenka i Padingtonove pustolovine. Dakle, isključivo crtaće. Ipak, imam seriju koju sam pogledala u zlatno doba slobodnog vremena, dok sam bila trudna, koju zdušno preporučujem od tad – “Years and Years”. Pogledajte, ima samo šest epizoda. Prati život jedne britanske porodice u periodu između 2019. i 2034. godine i govori o tome koliko se svet menja zahvaljujući novim tehnologijama, a kako, s druge strane, ljudi ostaju ljudi, politike i političari isto. Izašla je pre tri godine, ali više je nego aktuelna i danas.“

Za kraj, pitali smo je da li bi mogla sebe da zamisli u nekoj drugoj novinarskoj ulozi, odnosno da li bi mogla da promeni stil, žanr ili redakciju?

“Mogla bih da se zamislim, ali trenutno ne želim. Mnogo volim moj jutarnji program“, za kraj nam je rekla Marija i potpuno je razumemo, jer i svi mi ostali volimo njen jutarnji program.