MARINA ABRAMOVIĆ: Nezrela je ideja da nam niko nije potreban i da sve možemo sami

MARINA ABRAMOVIĆ: Otišla sam iz zemlje veoma davno, još 1975. godine. Kad pogledam unazad, pomislim na to kakva je bila kulturna klima u Beogradu u vreme pre nego što sam otišla. Kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka, situacija u kulturi bila je zaista odlična. Festivali kao što su Bitef bili su zaista okrenuti novim tendencijama u svetskim okvirima, svi su dolazili u našu nekadašnju zemlju: od Beketa, do Boba Vilsona i Jozefa Bojsa. Umetnici koji su dolazili bili su relevantni u svetskom smislu u tom trenutku. Sećam se da je Bob Vilson gostovao u Beogradu u ranoj fazi svoje karijere, upravo kad se njegov rad isticao kao nešto stvarno novo. Ali, kako se ja sada sećam, sve je nekako polako počelo da se zatvara posle tog buma. Razlozi što ovaj internacionalni talas nije zahvatio i prožeo našu kulturu univerzalno, čini mi se leži u činjenici da su ostali izolovani centri – SKC ili Bitef, kao neka pusta ostrva. Ostatak umetničke publike bio je zainteresovan za drugačiju vrstu umetnosti. Mene je sve to sputavalo, i odlučila sam da odem iz zemlje i da sagledam kako to sve funkcioniše iz druge perspektive. Potom su došli svi ti ratovi, i mislim da je Jugoslavija, koja je toliko bila izolovana i nije imala uvida u svetska kulturna događanja, počela jednu vrstu kulturne pobune protiv ovakve situacije, koja je, po mom mišljenju, detinjasta pobuna. Ideja da nam niko nije potreban, i da mi sve možemo sami da uradimo veoma je nezreo postupak, na nacionalnom nivou, kao i na nivou kulture. Nacionalizam porađa novi nacionalizam i nedostatak uvida u druge kulture čini se da je ključni element nerazumevanja – komentariše za Danas Marina Abramović razloge za odlazak u svet, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka.

Srbi u svetu umetnosti

Marina Abramović jedina je srpska umetnica svetskog ranga, koja sigurno spada u najznačajnije umetnike današnjice, a mnogi je smatraju najznačajnijom umetnicom performansa ikad. Njena blistava svetska karijera samo je produkt njene neuporedive istrajnosti i hrabrosti. Istovremeno sa najvećim svetskim priznanjima i velikim retrospektivama – u njujorškom MOMI 2010. godine (ili najavljena predstava „Biography“ u kojoj će Marina Abramović imati glavnu ulogu, režira je Bob Vilson u njujorškoj City operi 2011), Marina nije prisutna u Beogradu. Obećana retrospektiva u novoj gradskoj galeriji nikad se nije ostvarila, niti postoji čvrta obaveza gradskih vlasti.

Postati profesionalni umetnik na Zapadu nije nimalo lako. U umetničkim akademijama profesori se otvoreno šale sa novopridošlim studentima kako će jedan od njih par stotina moći da živi od prodaje svoje umetnosti. Kada govorimo o kreativcima sa naših prostora, umetnici kao što su Todosijević, Paripović ili Goran Đorđević zaslužuju mnogo više svetske pažnje. Iako neki od najboljih umetnika iz Srbije (Zoran Naskovski, Mrđan Bajić, Milica Tomić) izlažu u svetskim muzejima i galerijama, gotovo da nema umetnika koji se uspostavio kao brand-name na način na koji je Abramović prisutna.

Nekoliko umetnika koji su poreklom iz Srbije, i koji žive na Zapadu, učestvuju u ekonomskom „krckanju“ (crunch) sveta umetnosti – to su Vuk Vidor i Mark Velk za Cueto Projects iz Njujorka. Pored poznatih umetnica, Tanje Ostojić i Biljane Đurđević, umetnice koja je bukvalno nepoznata u Beogradu gde je rođena, Ana Prvacki izlaže u nekoliko galerija u Njujorku i Londonu, a izlagaće i na ovogodišnjem Bijenalu u Sidneju. Najhrabrije i hvale vredne nastupe beleže umetnici mlađe generacije koji se neustrašivo suočavaju sa surovim pravilima igre zapdnog sveta umetnosti – na primer, mlade umetnice Sanja Ždrnja, Milena Putnik i Nevena Popović. Postoje i umetnici koji su otišli iz Beograda i, zahvaljujući svojoj posvećenosti umetnosti, napravili izuzetnu akademsko-pedagošku karijeru, recimo, Viktorija Vesna ili Natalija Mijatović, profesorke slikarstva u Sjedinjenim Državama. Zabeležimo, na kraju, da upravo u ovom momentu, mnogi od najboljih studenata uemtničkih akademija pokušavaju da odu iz Srbije.

l Kako vi vidite mogućnost pozitivnog ishoda ovakve istorijske situacije u kojoj se Srbija našla krajem dvadesetog veka, ali nažalost i na početku dvadeset prvog veka? Čini se da je važno obratiti se generacijama koje nisu imale priliku da imaju kritički uvid u svetsku kulturu, koje i dalje ne mogu da putuju i osećaju da su svet i Srbija dve različite stvari?
– Čini mi se da nove generacije nisu homogenizovane: jedan deo mladih svakako oseća potrebu za svetom, ali postoje i oni mladi ljudi koji su poverovali svojim roditeljima, impresionirani verzijom priče o ratu i našoj ulozi, i preuzeli njihove vrednosti – nekritički, ne znajući šta se dešava negde drugde, tvrdeći da je sve naše najbolje. Oni koji nisu mogli da putuju nisu mogli ni da vide. Smatram da samo putujući čovek može da uvidi koliko je potrebno otvoriti dijalog između različitosti. Istovremeno, zemlja u političkom smislu mora da se otvori ka zapadu.
l Ali, zemlja je okvir koji novoj generaciji treba da ponudi mogućnost za razvoj. Po skorašnjoj anketi među studentima Beogradskog univerziteta, 78 odsto studenata bi napustilo zemlju po dobijanju diplome?