Marina i okultizam

Zapravo, zabrinjavajuće bi bilo ako ovako podeljenih reakcija ne bi bilo. Tada bi bilo očito da jedna u konceptu ,,živa“ umetnost ne ispunjava svoju svrhu. Ovako, sagledavamo je u punom kapacitetu njenog bića provokacije, kritike, osveštavanja i dijaloga koji uspostavlja sa publikom.

Iako ne delim ovakvu veru u biće umetnosti i njenu funkciju, razumem je, a moram priznati da me je razgledanje izložbe suočilo sa mogućnošću da je posmatram iz nekih drugih uglova.

Ne govorim o profesionalizmu i evidentnom visokom nivou prezentacije ideja koji odmah ukazuju na najviši svetski nivo ove vrste umetnosti već i neke teorijske postavke koje bi se morale revidirati npr. nematerijalnu i neestetičku dimenziju, koje su i te kako istaknute. Ali nije mi sada namera da govorim o tome.

Naime posetiocima se pruža mogućnost da prođu kratki kurs okultnog obrazovanja ukoliko nekim slučajem naiđu na odgovarajuće čuvare izložbe i započnu razgovor sa njima. Posetilac se može zapitati da li je i ovo deo ,,postavke“ i koncepta same izložbe. Upravo ovo mi se desilo.

Premoren od višečasovnog razgledanja tražim mesto da sednem i predahnem dok mi ljubazno prilazi čuvar i pita kako mi se dopada izložba. Kažem da mi se neke stvari veoma dopadaju a neke manje i pitam kako njemu izgleda postavka budući da je tu po ceo dan. Kratko mi odgovara – Sodoma i Gomora.

Pa zatim nastavlja – sad mi iskreno recite!, – pokušavam da mu objasnim kako to kao profesor posmatram drugačije ali da primećujem da ima okultističkih sadržaja. Pita – da li ovome učimo studente, odgovaram, naravno ne, ali i oni trebaju razumeti ovu umetnost a to je posao teoretičara i istoričara umetnosti. Tako naš razgovor počinje. Pita me kad je počela i kad se završava izložba. Ubrzo mi odgovara – počela je na dan Male Gospojine a završava na dan Jovana Krstitelja.

Kažem da ne poznajem crkveni kalendar jer sam musliman a i praznici se menjaju po danima, uostalom ko danas išta više veruje pa i u Boga. A ne, veruje se sve više, kaže. A ja ga pitam zna li zašto je konferencija bila u 6 i 23 , a otvaranje u 13. Ne znam, kaže, ali nije važno što si musliman, vidim da govoriš srpski, od našeg si naroda.

Pita me i za muftiju i njegovu kandidaturu za reisa i kaže da voli da ga sluša a ja mu kažem da je dobronameran i da bi bilo dobro za srpsko-bošnjačke odnose da bude izabran za reisa. Potom mi objašnjava kako je u manastiru Ćelije prisustvovao isterivanju đavola iz jedne nesretne devojke i kako je čuo iste onakve krike kao što ih Marina ispušta u performansu dok leži izvrnute glave i pojašnjava mi – tad je bila opsednuta đavolom pod uticajem LSD-ija.

A zatim mi pojašnjava još jedan rad, onaj gde u improvizovanoj kapiji stoje nasuprot jedno drugom nagi muškarac i žena a svako ko želi da prođe na drugu stranu mora se provući između njih. Priča mi mit o egipatskom božanstvu Ozirisu kojeg je protivničko božanstvo iseklo na 13 komada, – ispravljam ga na 14. A potom nastavljam – sve je to razbacano u Nil. Međutim Izis, Ozirisova žena, uspela je sakupiti svih 14 komada i sastaviti telo svog muža ali nije pronašla njegov penis.

Kako je Oziris tvorac sila koje oplođuju kosmos, to sirotoj Izis nije preostalo ništa drugo nego da oblikuje predstavu falusa mrtvog božanstva i postavi ga kao spomenik Ozirisu.

Kažem mu još da je onaj u Vašingtonu visok 555 stopa pa ako sabere te cifre dobiće broj 15 koji označava đavola. Sad me moj sagovornik ozbiljno pogleda i upita otkud to sve znam. Odgovorih da sam pročitao jednu knjigu o Marini koja se zove „Okultno u umetnosti Marine Abramović“, doktorski rad jednog mladog umetnika.

A da bih mu pokazao da nešto znam i o muslimanskoj veri ispričah mu razgovor Boga i Đavola koji neće naći u Bibliji. Elem Bog i Đavo sklopili su ugovor do sudnjeg dana u kojem će Đavo pokazati Bogu kako je ništavno to čovečije biće koje je stvorio i koje će varati, zavoditi i na zlo navoditi. A Bog opet ostaje pri tvrdnji da će napuniti pakao svima onima koji će slediti Đavola.

Kaže mi – ne treba se igrati sa tim, drugo je što vi kao profesor to znate zbog umetnosti. Obećavam da ću još jednom posetiti izložbu i da ćemo nastaviti razgovor.

Dakle, ipak ne možemo izbeći tu temu o kojoj se više šapće nego što se otvoreno govori a Marina se često u reakcijama označava ,,vešticom“, pa se shodno tome i njen rad ,,umetnik je prisutan “, često preimenuje u „veštica je prisutna“. Da li ova dimenzija postoji u njenom radu i ako postoji kakav je dakle smisao ovog sloja u njenoj umetnosti? Pitanje postavljamo sa ozbiljnošću teorijskog i kritičkog stanovišta a ne popularnog stanovišta okultne religije. Pitanje je od važnosti zbog značenja a shodno tome i funkcije ovog umetničkog poduhvata.

U teoriji se Performans umetnost označava kao forma ili praksa žive umetnosti, kao režirani ili nerežirani događaj koji umetnik realizuje pred publikom u galeriji ili na drugom mestu, iz čega sledi bliskost sa pozorištem.

U umetničku praksu je uveden ranih 70-ih godina kao izražajni oblik postkonceptualnih umetnika. Pri tom umetnik ne stvara predmet koji bi bio estetski kontempliran već je elemenat igre, izražavanja, istraživanja i rada.

Ova istraživanja se mogu ticati tela kao mesta, skulptorskog materijala i psihobiološkog organizma, simboličkih i egzotičnih rituala, dotičući duh, energiju, volju, izdržljivost itd. Kao postkonceptualna praksa kroz performans se dekonstruišu atavistički nagoni i propituje ,,tanušna opna civilizacije“/Krisi Iles/, njena disfunkcionalnost i patologija sa nadom da umetnost kao oblik svesti i mehanizam osvešćivanja može menjati kako svest ljudi tako i sam svet.

Mlada Marina, potekla iz komunističkog ambijenta mogla je rano da se zapita o ideji progresa u socijalizmu i čovekovom traženju sreće. Nažalost, novo ideološko društvo nije ispunilo u praksi ideju slobode iako ju je najdirektnije propovedalo. Život između tradicije i novog ideološkog društva mladu generaciju konceptualnih umetnika usmerio je ka istraživanju svoje ličnosti, smisla ljudskog postojanja, lične i kolektivne sreće u otvorenom svetu za preispitivanje svih vrednosti.

Istaknuti individualizam kao nova samosvest i samopouzdanje u socijalističkom ambijentu koje doba verovanja proglašava dobom neprosvećenosti i mraka, budilo je zainteresovanost za okultnu stranu popularne kulture na Zapadu i paganstva u kojem su neki videli najsvetliji period istorije. Moderni svet uprkos uvećanom znanju o sebi nije smirio čoveka.

Ako je moderna epoha oslobodila u čoveku đavoljeg učenika koji se takmiči sa učiteljem oslobađajući velike sile i rađajući modernog čoveka u jugoslovenskom modernom socijalističkom ambijentu, ove intencije su došle sa evidentnim zakašnjenjem jedne pobunjene generacije koja se svesno izložila višestrukim kulturnim uticajima zapadne popularne potkulture oličene u hipi pokretu i okultnoj kulturi.

Dakle istraživači su mogli da ukažu na „značajan uticaj savremenog okultnog miljea na Zapadu“, na umetnost Marine Abramović. Prakse i ideje kojima se napaja okultna kultura od ezoterizma, nju ejdža, neošamanizma, alternativne nauke, okultizma, i drugih učenja i praksi ne samo da su prisutne u njenom radu već su u bitnom određivali koordinate njenih interesovanja i umetničkih realizacija. Naravno ne treba ih posmatrati kao jedine i isključive.

Ali jesu uslovile da njen rad bude deo „okulturne ponude na današnjem tržištu duhovnosti“ / koju ne treba poistovetiti sa nekom određenom religijom/. Ali koji je dublji smisao ovako prisutne duhovnosti u njenom radu? U najkraćem, on spasava ovu umetnost od banalnog poistovećivanja sa realnošću, transcedirajući moć ispoljenih ideja iz sveta realnog u subrealno iz egzoteričkog u ezoteričko, iz intelektualnog u duhovno.

Ali i otvara pitanje neizbežnog simulakruma u odnosu na stvarna ezoterička učenja tradicionalnih duhovnih učenja. Ali od umetnosti se i ne očekuje takva vrsta autentičnosti.

Stoga utešno zvuče reči jednog od protagonista konceptualizma: ,,Ako filozofija /i religija/ više ne postoje, moguće je da umetnost opstane u vidu čistog samosvesnog nastojanja. Po analogiji, umetnost u budućnosti može postojati kao vrsta filozofije. Međutim, to je moguće samo ako umetnost ostane, samosvesna i bavi se samo problemima umetnosti, i menja se u skladu s njima. Umetnost postoji samo kao kontekst.“/ Košut/.

Izlazeći iz muzeja i prisećajući se ovih reči, postajem svestan koliko je susret sa ovim radovima nadjačao politički kontekst sa kojim se inače ova izložba povezivala dok je nisam video. Umetnost je jača od politike i njenih zloupotreba. Uzgred zgužvah ulaznicu od 600 dinara /čitaoče obrati pažnju na ovaj broj koji uzgred nije slučajan/ i bacih je.

Uostalom kao umetnik i profesor besplatno sam je dobio pa će ostati bez dejstva. Nasmeših se pri ovoj pomisli da značenja stvarima pa i ovoj vrsti umetnosti sami pridajemo kao i njihovu funkciju. Naravno u zavisnosti da li mislimo da je umetnost samo neobavezna igra ili stecište nekih moćnih i nečistih sila. A to će valjda svaki posetilac zaključiti sam za sebe. Ja ga pozivam da ipak neizostavno poseti ovu nesvakidašnju izložbu.