Milan Marinović (Foto: Medija centar Beograd)Dok ne dobijem druge podatke ili razloge da ne verujem, ja verujem onome što saopštava Krizni štab za borbu protiv zarazne bolesti kovid 19. Ipak, bilo bi dobro da se uradi najavljena revizija broja obolelih i preminulih, da ljudi ne ostanu u nedoumici, kaže za Danas Milan Marinović, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Kada su u pitanju zvanične brojke obolelih i preminulih od kovida 19, Marinović kaže da poverenik nije primio posebne žalbe koje su se odnosile na te informacije.
Prema Marinovićevim rečima, od početka pandemije toj službi stigla je 101 žalba neposredno vezana za pitanja oko kovida 19. Tek 12 žalbi pristiglo je tokom vanrednog stanja, dok je ostatak podnet po njegovom završetku.
– One koje su podnete za vreme vanrednog stanja uglavnom su se ticale dostupnosti medicinskih sredstava, respiratora, zaštitnih maski, i raspoloživosti kreveta u kovid bolnicama i ambulantama. Posle vanrednog stanja, sve više žalbi ticalo se broja zaraženih i preminulih. Interesantno je da je većina rezultat podnošenja zahteva na koje nije ili nije dovoljno odgovoreno za pristup informacijama koje su podnete na nivou lokalne samouprave, lokalnih kriznih štabova. Prirodno, ljudi su želeli da znaju kakva je situacija u njihovim sredinama, kakva je opremljenost bolnica i broj zaraženih, iznosi podatke Marinović.
Poslednje navedene žalbe, nastavlja poverenik, većinski su stizale od medija, dok čak 60 odsto zahteva, već redovno, stigne od građana. Većina, čak 80 odsto svih žalbi je osnovano.
Uredba Vlade doneta po proglašenju vanrednog stanja da u upravnim postupcima, u koje spada i ovaj, gde je propisano da svi postupci po zahtevima ističu po okončanju vanrednog stanja, doveli su do većeg broja žalbi tek nakon njegovog isteka.
– Organi su bili svesni da ne moraju da postupaju po zahtevima, a i tražioci informacija su bili svesni da neće dobiti informaciju do kraja vanrednog stanja, pa su onda počeli da ih traže po isteku vanrednog stanja. S tim što je bilo slučajeva pozitivnih primera. Rad poverenika otežala je i činjenica da u institucije spadaju i zdravstvene ustanove, domovi zdravlja, bolnice, škole, a svi oni nisu radili, ili bili pretrpani poslom. Vi ste mogli da podnesete zahtev, ali nije imao ko da vam odgovori, ističe Marinović.
Kako objašnjava, najveći broj državnih organa tražene informacije dostavi već posle prvog rešenja Poverenika. Međutim, nije mali ni procenat onih koji se opredeljuju za potpuno ćutanje i ignorisanje.
Kada su u pitanju mere Vlade, poverenik je pohvalio odluku da se svakodnevno održavaju konferencije Kriznog štaba, ali i pozvao da se isto radi i na lokalu.
Uvođenjem vanrednog stanja, smatra Marinović, jesu ograničena i čak uskraćena neka ljudska prava ali ne i ova dva koja su u nadležnosti poverenika.
– Formalno-pravno gledano, država nije vršila uticaj i ograničavanje tih prava. Međutim, da li je u praksi bilo takvih slučajeva bez obzira na ustavna ograničenja, pretpostavljam da jeste. Ja sam apelovao da se proaktivno izlazi sa informacijama, prenosi, da se saopštavaju podaci pre nego stigne novinarsko pitanje, jer tako razvejavate vetrove sumnje. Najsigurniji način da vam ljudi veruju je da im saopštavate blagovremeno, proaktivno, pre roka. Ako čekate da neko podnese zahtev, pa ne odgovorite ili odgovorite nemušto, stvarate sumnju, a sumnja u vreme pandemije je veoma štetna, jer može da stvori paniku kod ljudi, kao i nepoverenje prema državi, institucijama, navodi Marinović i dodaje da je kancelarija Poverenika osudila pokušaj Vlade da centralizuje informacije, te da se od toga odustalo, „srećom, jer je kontradiktorno upravo tome“ o čemu je govorio.
– U izmenama Zakona o informacijama od javnog značaja tražićemo veće nadležnosti za Poverenika, jer nemamo jednaku snagu u obe ruke. Kada je u pitanju sfera zaštite podataka o ličnosti, naša ovlašćenja su veoma jaka. Mi smo organ koji vrši nadzor nad primenom zakona, koji može da vrši inspekcijski nadzor nad svim subjektima koji vrše obradu podataka, a kojih ima mnogo. Možemo da podnosimo optužne akte sudu. Ništa od toga ne možemo po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama, po njemu smo samo drugostepeni organ koji rešava odluke po zahtevu ili izostanke odluka prvostepenih organa. Izvršenje rešenja poverenika sada uopšte ne funkcioniše. Mi nemamo praktično moć prinude da nam neko da informaciju, pa čak ni da ga kaznimo. Poslednji korak koji imamo na raspolaganju je da pošaljemo Vladi predlog za prinudno izvršenje, kaže Marinović.
On dodaje da je makar Skupština konstatovala da je to neefikasno, te treba izvršiti pritisak na Vladu da ona to uradi.
– U praksi nije puno urađeno, ali je bar konstatovano. Videćemo šta će uraditi nova skupština i nova vlada, navodi Marinović. Poverenik predlaže da izmene zakonodavnog okvira idu u dva smera.
– Prvo rešenje je da nam se dodele ovlašćenja slična onima koja imamo i u sferi podataka o ličnosti. Drugo, ukoliko se proceni da to i dalje treba da ostane u nadležnosti Upravne inspekcije kao što je sad, predlažemo da se, najpre, za ćutanje uprave, za nepostupanje po zahtevima propiše prekršajni nalog u novčanom iznosu koji bi ili Poverenik ili Upravna inspekcija izdavali odgovornom licu, organu javne uprave, nezavisno od daljeg postupka pri dobijanju informacije. Kazna bi bila izrečena nezavisno od njegovog ponašanja, da li će da ide na sud, ili će da plati kaznu, jer takvi slučajevi čine 60 odsto svih naših slučajeva iz svih oblasti, objašnjava poverenik.
Drugi predlog je da se put traženja informacija i žalbi drugačije trasira.
– Sada imamo nenormalnu situaciju, gde kada neko traži informaciju od organa vlasti i ne dobije, on ne mora da se žali Povereniku, da bi išao na sud i gonio rukovodioca ili funkcionera tog organa. Može odmah to da uradi i to nemali broj tražilaca i uradi. Trebalo bi da kada ste nezadovoljni odgovorom vlasti podnesete žalbu Povereniku, a onda on, ako se ne postupi po njegovom rešenju na obavezu davanja informacije, treba da ima mogućnost da može da podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, a ne da to rade građani, navodi Marinović i dodaje da je „to zakon o pristupu, a ne kažnjavanju“.
To bi, dodaje on, eventualno zahtevalo da se povećaju rokovi zastarelosti u prekršajima, jer su naši najkraći u regionu i među najkraćima u Evropi.
– Dugo sam se borio da se taj rok u izmenama Zakona o prekršajima produži duplo, kao primera radi u Hrvatskoj, ali tada taj predlog nije prošao. Ipak mislim da bi to bilo neophodno, zbog poštovanja prava, da ne bi neko mislio da postupci zastarevaju zbog sudija a ne zbog kratkih rokova, dodaje Marinović i naglašava da su pandemija, a posebno vanredno stanje, očekivano usporili dolazak do informacija bitnih za javnost, ali i usložnili i otežali rad službe Poverenika.
Kontra nagrada
Kancelarija poverenika je nedavno, na Međunarodni dan prava javnosti da zna, dodelila i nagrade institucijama koje su najbolje sarađivale na tom polju. Međutim, ni ove godine nije dodeljena glavna nagrada, „jer se niko u tome nije istakao posebno“. Upitan da li je vreme da se ustanovi i „kontra nagrada“ za doprinos dostupnosti informacijama od javnog značaja, te ko bi od državnih organa mogao da konkuriše za mesto laureata, Marinović je odgovorio da bi to bila „interesantna ideja“.
– Ova godina je bila posebna prilika, u kontekstu uslova u situaciji kovida, da se državne institucije pokažu, da budu proaktivne i da deluju maksimalno efikasno. Nije ovde reč o saradnji sa Poverenikom. Ovde je reč o poštovanju zakonske obaveze i poštovanju građana, pojedince, udruženja, medija. Poverenik je tu drugostepeni organ koji rešava po žalbi, zaključuje Marinović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
