Marko Đurić: Cerekanje i 100 beba

Davljenje Marka Đurića u smehu nad sopstvenom glupošću zbog izjave koju je neposredno pre zacenjivanja dao – da pouzdano zna da će na severu Kosova ove godine biti rođeno 100 beba više u odnosu na prošlu – neizostavno, odlikuje snažno samopouzdanje da je ta „prirodnost“ baš zabavna i simpatična i građanima Srbije. Imajući u vidu da je snimak nestajao sa interneta i brisan sa više različitih sajtova, čini se da samopouzdanje direktora Kancelarije za Kosovo nije potvrđeno kod onoga čije ime nepodnošljivo ulizivačkim i primitivno podaničkim tonom spominje najviše upravo pred nesrećnim Srbima na Kosovu, čijem se natalitetu javno po televizijskim emisijama podsmeva.

Nije prošlo baš toliko dugo od slučaja u kojem se Đurić našao u sličnoj poziciji kao ovih dana njegov šef – predsednik Vučić. Bilo je to nakon gostovanja ekstremiste i lidera zabranjene profašističke organizacije – 1389, Miše Vacića u jednoj televizijskoj emisiji, u tom trenutku tek imenovanog za savetnika Marka Đurića. Vacić je posle niza teških blamova, koji čak nisu imali težinu naci pretnji i opasnosti, već očiglednosti laganja u vezi sa postavljenjem na javnu funkciju, uz gomilu prostih verbalnih gafova, dobio nogu od Đurića, koji ga je i imenovao za svog savetnika.

Da li je stvarnost zvana – Marko Đurić i 100 beba, obuhvaćena u 45 sekundi snimka horora ovdašnje političke scene i njenih glavnih aktera, donosioca odluka od kojih zavisi osnovna i gola egzistencija građana, dovoljna da prepadne i samog Vučića, Đurićevog izumitelja, zapravo je izlišno pitanje. Od angažovanja pomenutog Miše Vacića, preko kosovskog voza okićenog nacionalističkim simbolima zaustavljenog na pola puta do osvajanja Kosova, lošeg glumatanja žrtve hapšenja od strane kosovskih vlasti, bliskih veza sa kosovskim krimosima… predsednik Vučić je toliko puta do sada pronalazio uzvišenost u Đurićevim brutalno očiglednim gafovima i drastično izrazitom neodgovornom obavljanju javne funkcije, da je vrlo moguće da se i sam zacenio od smeha i prijatnosti posmatrajući izražajnu „prirodnost“ svog političkog učenika i podanika. A lako je zamisliti, uz nepodaštavajuće i cinično posmatranje onog dela javnosti koji u Đurićevom cerekanju ne vide ništa smešno, već duboku tragičnost i bezizlaznost.