Marko Stepanović: Humor je pitanje spasa i opstanka

Od tada se emisija prikazuje svakim radnim danom od 9 do 10.30 časova.

Početak „Mentalnog razgibavanja“ vezuje se za radio. Da li je postojala želja da se emisija u jednom trenutku prebaci na televiziju ili to nije bilo u planu?

– Nakon gašenja televizije Avala na kojoj sam bio sportski novinar i vodio jutarnji program, na radiju sam upoznao Darka, i tu počinje „Mentalno razgibavanje“. Dok smo bili na B92, imali smo i radijsku i televizijsku emisiju, koje su bile, doduše, drugačije forme. U trenutku kada su nam i radijska i televijska emisija bile zabranjene, i pored toga što smo najvše vremena provodili na radiju, gde smo i ostvarili najveće rezultate, ipak smo već imali neke televizijske nastupe.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva, šta je za Vas bolje – radio ili televizija?

– Ako pitate mene, televizija. Ja se na radiju ne bih ni zadržao dugo da nisam naišao na Darka. Iako sam najveći rezultat u dosadašnjoj karijeri napravio na radiju, on nije moja omiljena vrsta medija. Više volim televiziju, tu se osećam kao da sam na svom terenu, verovatno zbog mog primarnog, glumačkog, zanimanja. I uopšte, televizija je mesto na kojem ja sebe vidim i što meni prija.

Da li smatrate da se o „ozbiljnim“ temama lakše govori uz dozu humora? Da li na taj način i publika lakše prihvata informacije o svakodnevnim dešavanjima?

– To je pitanje spasa, pitanje golog opstanka, što mentalnog, što fizičkog i ja ne vidim drugi način. Naravno, koliko god to izgledalo smešno, mi u dubini gađamo one tačke za koje smatramo da svakoga od nas kao pojedinca iritiraju, koje nisu dobre. Svoje nezadovoljstvo stvarima oko sebe vi možete da formirate kako god hoćete, ali ako pristupate na ovaj način na koji to radimo mi, lakše je da se sve ovo svari, lakše je preživeti ovaj rijaliti koji nije samo na televiziji, već svuda. Na taj način preživljavamo to ludilo, spašavamo malo zdrave pameti, pričamo o nekim stvarima otvoreno. Humor dolazi kao posledica našeg razgovora sa publikom. Mi ga ne silimo, ali se trudimo da bude prisutan, zbog toga što ako i mi krenemo da mračimo, a već se mrači sa svih strana, svi ćemo vrlo brzo da završimo u „Lazi Lazareviću“. Dakle, humor je pitanje spasa i opstanka.

Upravo je komunikacija sa publikom koju ste i sami spomenuli jedna od karakterističnih crta „Razgibavanja“. Mislite li da upravo ona utiče na kvalitet same emisije?

– Sigurno da utiče. Kada sa druge strane imate reakciju na ono što pričate, to puno znači. Pošto smo i Srđan i ja po vokaciji glumci, mi znamo kako je kada se na sceni igra i kada dolazi ta reakcija iz publike. Ovde nju dobijamo preko poruka, što na Vajberu, što na Instagramu i naravno da komunikacija sa ljudima doprinosi da se čuju stvari koje ti ljudi nemaju gde drugde da kažu. Na neki način, mi i jesmo vox populi, manje-više smo to oduvek i bili. Kada u naš razgovor uključimo i publiku, dolazimo do raznih argumenata, rasprava – nekad i vrlo uzavrelih, ali to je dobro, stvari treba da se čuju. Mi smatramo da je naša emisija zaista potpuno slobodna i da u njoj može da se kaže sve, a što je u skladu sa osnovnim pravilima našeg posla i pristojne komunikacije.

Da li se komunikacija sa publikom nastavlja i van studija? Kakve su reakcije gledalaca pri susretima?

– Da, ljudi mi na ulici svakodnevno prilaze. Ja se dosta krećem, i zbog svog drugog posla – rakije razgibavače, te sam dosta u kontaktu sa ljudima. Pišu mi, a ja redovno odgovaram, svim kupcima i gledaocima. Prema njihovim reakcijama, ovo što radim im odgovara i prija, imaju utisak da mi govorimo nešto u njihovo ime. To je nama daje potvrdu da radimo nešto dobro, pored toga što uživamo u ovome. Tako da, kada se sve sabere, nadam se da dolazimo do nekog dobrog rezultata.

Gledate li televiziju i osim u informativne svrhe? U kakvom prokgramu uživate?

– U poslednje vreme volim fudbal i filmove. Vesti gledam onoliko koliko moram da bih mogao da radim svoj posao. Naravno, mi moramo da budemo dobro informisani, iako je u našoj emisiji improvizacija zvezda vodilja, svaka dobra improvizacija proističe iz dobre pripreme. Kada mi sve što moram da pratim smuči – tada gledam fudbal, filmove i serije. Ili crtaće sa ćerkom.

Postoji li, s druge strane, nešto zbog čega odmah menjate kanal?

-Sada sam uspeo sebi da napravim neki balans. Ranije sam gledao sve – na svim kanalima, a naravno da uvek postoji nešto što vas nervira. Sada je lakše, ne morate ni da odete na kanal koji vas nervira, sami sebi podesite šta volite da gledate. Ja sve češće gledam unazad, retko šta stižem da pogledam uživo. Televizija danas izgleda mnogo drugačije nego što je izgledala pre pet ili šest godina. Sada možete da preskočite sve ono što vas ne zanima. Ne morate da gledate „Hit tvit“, osim u slučaju da ujutru radite „Razgibavanje“.

Kako posmatrate današnju TV scenu u Srbiji? Šta joj fali, a čega možda ima i viška?

– Fali puno toga. Mora da se radi na formiranju dobrog dečjeg programa, obrazovnog programa – i to pre svega na javnom servisu. Što se tiče komercijalnih televizija, tu se program pravi prema reakcijama publike i cilja se na što veću gledanost,a svako to postiže na različite načine. Javni servis ima i dečji i obrazovni program, ali samo u naznakama, a to nije dovoljno. Emituje se ono što je bilo aktuelno pre 20 godina, a to današnju decu i omladinu ne može da privuče. Ne možemo im puštati ono što je meni u tom periodu bilo zanimljivo. U tom smislu treba raditi na poboljšanju programa, a mislim da bi upravo na trećem programu RTS-a moglo da se da malo više značaja obrazovanju. Vidim da se sada prikazuje sve više istorijskih emisija, političkih trilera, ali to je ono što mene zanima. U krajnjem slučaju, trenutno u Srbiji postoji veliki broj kanala, a kada tome dodate Jutjub i internet, danas čovek zaista može da bira šta će da gleda, što je dobro.

Intervju nastao u okviru Danasove škole novinarstva koja je deo projekta koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.