Marković pozvao Kusturicu da se ogradi od izbora spomenika Stefanu Nemanji

U tekstu „Pismo srpskom prijatelju”, objavljenom na sajtu Peščanika, Marković, koji Kusturicu oslovljava sa „dragi Emire”, ukazuje da je prihvaćenim rešenjem „verovatno zauvek unakažen grad” u kome je rođen i u kojem živi.

„Kada si već, s pravom velikog umetnika, preuzeo odgovornost da sudiš šta je lepo a šta nije, važno je da objasniš zašto je jedan značajni vajar, član tvog žirija, u znak protesta otišao iz vaše družine i kako je presudu o nakaznoj skalameriji koja će zauvek ružiti Beograd doneo Nikola Selaković, čija je jedina kvalifikacija to što je Vučićev rob”, objašnjava Marković.

Njemu nije jasno kako se Kusturica nije „zgrozio nad tom gomilom besmisleno izlivenog gvožđa” u visini od 23 metra i zašto i sam nije pobegao iz žirija koji će tu „hrpu neukusa dovući do bivše železničke stanice”.

„I sam znaš da je svaka diktatura sklona takvoj vrsti pritiska na malog čoveka”, piše Marković, pozivajući se na stotine „primera megalomanske potrebe da se podizanjem spomenika zabeleži prisustvo diktatorskih pojava u vremenu koje neumitno briše njihovu beznačajnost”.

„Ali ovaj poslednji, na budućem Savskom trgu, ima još jednu osobinu – ta skulptura je smešna”, ocenio je Marković, koji smatra da Stefan Nemanja nije zaslužio da ga Goran Vesić „izloži podsmehu i preziru”.

Prema Markovićevom stavu, Vesić je na sebe uzeo ulogu, ne samo da realizuje, nego i objasni „smisao te bezvredne gomiletine železa koja će štrčati ispred jedne vredne i stilski zanimljive građevine kakva je bivša Glavna železnička stanica Beograda, naseobine koja je posle nekoliko milenijuma postojanja počela da nestaje u poplavi kiča”.

„Emire, prijatelju, bar se ogradi od ove katastrofe. Ja sam siguran da ti se ne sviđa ono što ste izabrali ali, ako ništa drugo, bar to reci, jasno i glasno. Inače, gde će ti duša…”, napisao je Marković.

„Nije potrebno urbanističkim promašajima, arhitektonskim neukusom i spomeničkim šundom služiti prostaka na vlasti, koji će ionako uskoro otići. Ne u istoriju, već u zaborav”, uveren je Marković.