Marković: Strog učitelj ali i dobar duh

Zarazni optimizam, uporna tvrdoglavost, bučna rasprava o načelima?

Svetla, raščupana kosa, već istanjena, opušteni brkovi, žuti od duvana, obavezni viski sa ledom?

Čovek koji ne podnosi da gubi na kartama i galami kada nije u pravu? Blagi pogled plavih očiju i inteligentna duhovitost?

Obavezno kijanje posle trećeg piva?

Gruja je bio omiljeni urednik, cenjeni novinar, ambasador koga su poštovali sagovornici i voleli i takozvani obični ljudi, radovali mu se mnogobrojni prijatelji; bio je posvećen dugogodišnjoj partnerki, njegovom osloncu, supruzi Miri.

Voljeni i jedini Milicin brat.

Sve te osobine bile su Grujica, i mnogo drugih, uvek pozitivnih, iskrslih u nekom neočekivanom trenutku: delikatno je govorio o ljudima sa kojima se ne slaže, ali je itekako umeo da caru kaze da je go.

Žestoko se raspravljao sa drugarima oko beznačajnih detalja, jer je tvrdio da je on uvek u pravu, a onda je postajao ironičan na sopstveni račun.

Mlađim kolegama je bio strog učitelj ali i dobar duh, spreman da uvek razume i pruži zaštitu.

Imao je veliki krug odanih prijatelja, voleo da mu dolaze gosti i isto toliko da ga u goste pozivaju.

Kada se nije moglo drugačije, u ono mračno vreme, jer novaca nije bilo za kafane, njegov i Mirin stančić na Vidikovcu bila je oaza slobode u koju smo često zalazili.

Sanjali smo tada o vremenu u kojem nećemo da se bavimo mentalnim zdravljem političara, već njihovim učincima.

Kada sam, u očajanju, tvrdila da treba da se svi iselimo na Tasmaniju, pozvao je jednom društvo u goste i presekao vrpcu tek osvojene, renovirane terasice, koja je postala njegova mala radna soba.

Nazvao ju je – Tasmanija.

Hic Rodus, hic salta!

Iako je to bilo najteže vreme za naše živote, pa i za novinarstvo, u to vreme zasijalo je nekoliko novinarskih imena koja isijavaju i danas, iako mnogi više nisu među nama.

Grujicino je među prvima.

Najteže je bilo suočiti se sa rastućim zlom, biti u manjini, izdajnik čije se ime kači na stub srama a hulje sa ekrana pozivaju na linč. I nastaviti dalje, znajući da je baš to što činiš ispravno.

„Nema hrabrosti bez straha“, rekao je Andre Žid. I, „Čovek ne može otkriti nove okeane ako nema hrabrosti da napusti sigurnu obalu“, da još jednom citiram slavnog Francuza.

A šta je to hrabrost?

Šta je novinarska hrabrost?

Biti na smrt uplašen, a ipak ići dalje?

Sirijski novinar Raed Fares, koji je za hrabrost platio životom, rekao je „Ne znam da li sam hrabar. Plašim se bombi, zemljotresa, otrovnica. Ali volim da radim svoj posao.“

Grujici je novinarstvo bilo najveća ljubav i najvažniji posao.

Ne znam osobu koja je, kao on, uspevala da svakog dana pročita gotovo sve novine.

I one sa čijim se pisanjem ne slaže, a takvih je bivalo sve više.

Da zna sa kime se ne slaže, i zašto.

I da zna sa kime će polemisati.

Učio je i podučavao novinarstvo u onom što se danas naziva stara škola, a što su zapravo večita pravila dobrog profesionalca: istinitost, tačnost, proveravanje svakog detalja, odgovornost, čovekoljublje, humanost.

Ali istinitost uvek, i pre svega.

A šta je to istinitost?

Doprinos istini svakako nije pluralizam laži, koji je tako lako zamenio takozvano jednoumlje.

Nazivati stvari pravim imenom bila je, i ostala, odlika dobrog novinarstva.

U mračno vreme devedesetih, kao i danas, u sve tamnije vreme novokomponovanog kvazievropeizma.

Od toga, da caru kažemo da je go, da se razumemo, vajde nema. Ali postoji nešto što će da nadživi sve koristi, privilegije i trenutne statuse: poštovanje, uvažavanje, reputacija.

Primer za ugled.

U taj niz zaslužnih i retkih upisan je Grujica Spasović.

Gruju su svi voleli, verujem, i mnogi od onih koji su bili na drugoj strani. Bio je neodoljivi šarmer jer se takav rodio.

I najgori od nas znaju šta je ljudska toplina i humanost. Gruja je bio, baš takav: topao, sasvim pozitivan, drag. Dragi Gruja.

Kolege pamte. Prijatelji ne zaboravljaju. Porodica večito čuva uspomene.

Neka mu je večna slava.

Govor koji je novinarka održala na ispraćaju Grujice Spasovića na Novom groblju u Beogradu