Marksističi i(ili) slovenofilski koreni Oktobarske revolucije

Jedno, dakle, zapadnoevropsko učenje koje je postalo univerzalno. Međutim, bilo je ruskih mislilaca, a naročito tumača ruske revolucije u svetu, koji su smatrali da su njeni „koreni ruski“, i nalazili su ih u ruskoj istoriji, odnosno u ruskom revolucionarnom nasleđu druge polovine 19. veka.

Srpska istoriografija nije pratila rezultate do kojih je, naročito na empirijskom nivou, dolazila sovjetska istoriografija u proučavanju ruskog revolucionarnog nasleđa. Kao ni rezultate istoriografije u svetu, naročito posle XX kongresa KPSS-a (1956) kada se tražilo istorijsko i teorijsko objašnjenje kulta ličnosti i terora u Sovjetskom Savezu. Da li se radilo o aberaciji, izneveravanju revolucije, odstupanja od lenjinizma ili su i kult ličnosti i teror bili u logici boljševičke doktrine revolucije?

Rekonstrukcija istorije ideje socijalizma u Rusiji polazila je od prvih kritika samodržavlja i kreposnog prava (A.N.radiščev, 1789) i prve oružane pobune (ustanak dekabrista, 1825) protiv tih karakteristika Rusije, do generacije plemićke inteligencije četrdesetih godina sa A.I.Hercenom.

U podelu ruske inteligencije na „slovenofile“ i „zapadnjake“, Hercen je pripadao ovoj drugoj grupi. Ali je u socijalizmu, to jest u ruskoj „opštini“ u kojoj je sačuvana zajednička svojina, nalazio osnovu za pomirenje sa slovenofilima. Bio je spreman i na kompromis sa carom oko rešenja seljačkog pitanja. Njegov prioritet bile su političke slobode. Zbog njih je otišao u Evropu (1847) i, uprkos svemu, zbog toga što su u njoj borbe “glasne”, ostao do kraja života (1870).

U emigraciji, Hercen je osnovao Slobodnu rusku štampariju. Preko lista „Kolakol“ (Zvono), koji je bio zabranjen u Rusiji, podsticao je omladinu na borbu protiv sistema bez političkih sloboda. Razočaran u Evropu zbog toga što revolucija 1848. godine nije rešila socijalno pitanje, Hercen je smatrao da je Evropa završila svoju istorijsku ulogu i da već truli. Upirao je pogled na Istok, prema mladim narodima, “proleterskim narodima”. Njima pripada budućnost.

Odajući priznanje Hercenu i njegovoj generaciji, “generaciji očeva”, što je prokrčila puteve, nova generacija, “generacija dece” bila je radikalnija. Njen ideolog bio je N.G.Černiševski, a glasilo časopis „Savremenik“. Ona je poručivala Hercenu da „Kolokol“ ne treba da poziva na molitvu već na sekiru: “Na sekiru pozivajte Rusiju”. Hercen je odgovarao da se “generacija očeva” i “generacija dece” razlikuje “ne u „ideji“, već u sredstvima; ne u „načelima“ već u načinu delovanja… na sekiru, taj „ultima ratio“ ugnjetenih, mi nećemo pozivati „dotle, dok ostane makar jedna razumna nada za rešenje bez sekire“”.

Među savremenicima u Srbiji, Hercen je bio bliži Vladimiru Jovanoviću, rodonačelniku liberalizma, nego Svetozaru Markoviću, rodonačelniku socijalizma. Bio je, inače, poznatiji kao književnik. Njegovo čuveno delo „Prošlost i razmišljanja“ bilo je jedino koje je prevođeno na srpski i hrvatski jezik i to tek posle Drugog svetskog rata. Kao rodonačelnik ruskog socijalzma, Hercen je u srpsku istoriografiju ušao, ako se uzima realizacija projekta Instituta za istoriju radničkog pokreta Srbije, tek na samom kraju 20. veka.

Za razliku od “generacije očeva”, pripadnika plemstva (“inteligencija koja se kaje”), pripadnici “generacije dece” poticali su iz raznih društvenih slojeva (“raznočinska inteligencija”). Pod uticajem poraza Rusije u Krimskom ratu (1856) i prinuđenosti carske vlasti na ustupke u seljačkom pitanju (Tajni komitet 1857; Uredba o seljacima koja su oslobođeni kreposne zavisnosti 19. februara 1861), “generacija dece” nije se zadovoljavala delimičnim rešenjima i posutpnošću.

Došlo je do promene prioriteta: na dnevnom redu nije pitanje slobode već pitanje hleba. Misioni red Černiševskog pratila je politička organizacija tajnih revolucionarnih društava u Rusiji (“Zemlja i volja”). U prevodu „Ogleda iz političke ekonomije (po Milu) „, Černiševski formuliše mogućnost da sva društva ne moraju u svom razvoju da prođu sve faze koje su prošle zemlje u zapadnoj Evropi. Ključno je pitanje svojine. Černiševski ne odbacuje apriori kapitalizam, ali upozorava da je on, budući da je rad roba – novo ropstvo. Ne apsolutizuje rusku „opštinu“, ali smatra da ona može poslužiti kao prelazna forma u socijalizam. Černiševski formuliše teoriju revolucije u Rusiji i za Rusiju. U svim razdobljima ruskog revolucionarnog nasleđa, misao o preskakanju faza u razvoju društva putem revolucije ostaće ključna. Preko nje je i postavljeno pitanje: „Rusija i Evropa“. Odgovor koji je davan u Rusiji nailazio je na veliki odjek i u Srbiji.

Marks je, prema Svetozaru Markoviću, proučavao zakone kapitalističkog društva u Zapadnoj Evropi i u tim zakonima nalazio poluge njenog preobraćanja. Černiševski je, pak, u zaostaloj seljačkoj Rusiji tražio poluge preobražaja adekvatne tome i nalazio ih u revolucionarnoj manjini koja se oslanja na principe ruskih patrijarhalnih ustanova: „mir“ i „opština“. Na osnovama zajednice rada i raspodele imao je da se uspostavi sistem „narodne samouprave“. Markoviću je, kao i ruskim misliocima druge polovine 19. veka, bio neprihvatljiv kapitalizam koji je vodio “proletarizaciji naroda”. Ali, ako je i italijanski marksista Antonio Gramši tvrdio da je ruska revolucija 1917. godine izvedena protiv kapitala, postavlja se pitanje ko su i u Rusiji i u Srbiji bili marksisti, osim socijaldemokrata? Drugim rečima, kako je bilo moguće “marksizirati” rusku revoluciju 1917. godine?

Najšire veze srpski socijalisti održavali su sa P.L.Lavrovom, ideologom ruskog narodnjaštva i inspiratorom pokreta ruske omladine (1874/75) koji je poznat kao „odlazak u narod“. Tada su hiljade mladih ljudi, uglavnom plemićkog porekla, krenule u „narod“ da vrše mirnu propagandu „socijalizma“. Naišli su na snažan otpor vlasti: politički procesi i progoni. Ali i na nerazumevanje naroda: seljaci su socijaliste – propagandiste prijavljivali vlastima. Razočarani, neki su se povukli iz borbe. Oni, pak, koji se nisu pomirili sa porazom, radikalizovali su sredstva borbe. Ta podela je imala odjek u Srbiji i ogledala se u različitim tendencijama u pokretu Svetozara Markovića posle njegove smrti (radikali i socijalni revolucionari). Ali u srpskoj istoriografiji nije bila identifikovana.

Teorijski odgovor na poraz mirne propagande socijalizma u narodu zaokružen je u ruskim blankizmu i jakobnizmu. Njegov ideolog bio je N.P.Tkačov, a glasio časopis „Nabat“ koji je izlazio u Parizu. Za razliku od drugih ruskih mislilaca, Tkačov je najveću pažnju posvetio ulozi revolucionara posle uništenja apsolutizma, to jest u fazi uspostavljanja novog društvenog poretka. Jer, politička revolucija samo je sredstvo – cilj je socijalna revolucija, koja nastaje posle osvajanja vlasti čvrsto organizovane revolucionarne manjine. Ta manjina formuliše i zaostalom narodu nameće novi poredak. Tkačov je, bez ikakvog političkog taktiziranja, izveo funkcije i karakter revolucionarne države u “prelaznom periodu”.

Ruski jakobinizam i blankizam, koji je sažeo glavne karakteristike nekoliko razdoblja ruskog revolucionarnog nasleđa i bio blizak boljševicima ne samo zato što su čitali Tkačovljeve spise, ostao je nepoznat srpskoj istoriografiji.

* * *

Reakcija na poraz mirne propagande socijalizma sa stanovišta političke akcije završila se stvaranjem prve terorističke organizacije u Rusiji – “Narodna volja” (1881). Ova je organizacija izvršila ubistvo cara Aleksandra II. U Srbiji na nju se oslanjala socijalno-revolucionarna tendencija nastala, uporedno sa radikalnom tendencijom, u pokretu Svetozara Markovića. Iako je “Narodna volja” na stranicama glasila socijalno-revolucionarne struje („Radnik“, 1881) imala takav publicitet da je gotovo delovalo da ona predstavljaju organ “Narodne volje”, u srpskoj istoriografiji o tome nema tragova sve do kraja 20. veka.

Ovaj osvrt na rusko revolucionarno nasleđe druge polovine 19. veka, njegov uticaj u Srbiji i njegova izučenost u srpskoj istoriografiji, zasnovan je na zaključku koji proizilazi iz višegodišnjih istraživanja i u sovjetskoj, odnosi ruskoj, i u srpskoj istoriografiji da se revolucija u Rusiji oktobra 1917. godine ne može razumeti samo kao događajna istorija. Ona je celovita tek ako se uzmu u obzir ideje revolucije koje su se, kroz više generacija ruske revolucionarne inteligencije, uobličavale u učenje čiji je rezultat model revolucije 20. veka – svuda pa i u Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Revolucionarne veze između Rusije i Srbije u drugoj polovini 19. veka ne mogu se posmatrati odvojeno od državnih, vojnih, verskih i kulturnih veza. Rešenja su često više kompatibilna nego što bi se, bez istraživanja, moglo pretpostaviti. Revolucionari nigde nisu mogli preskočiti senku: u novom poretku koji su stvarali ogledaju se mentalitet i sistem vrednosti koji je vekovima stvaran. To se naročito dobro vidi u cikličnom ponavljanju nekih pitanja, kao što je, na primer, pitanje „Rusija i Evropa“. Odnosno, Srbija između Rusije i Evrope.

Институт славановедениа руссипскои Академик наук

(Izvodi iz članka objavljeni u Zborniku radova Srbija i ruska revolucija 1917. koji su objavili Institut za noviju istoriju Srbije iz Beograda)