Marksova pomoć crkvi

Dogma o vaskrsu i spasenju načinila je od religije, po Marksu, „opijum za narod“, da lakše podnosi bedu i nepravdu u ovoj „dolini plača“. Tako je, naime, u Bibliji označeno carstvo zemaljsko kao mesto okajavanja čovekovog praroditeljskog greha.

Oko Hristovog vaskrsa u carstvo nebesko nema spora među hrišćanima, ali je mnogo oprečnih mišljenja oko toga kako bi ga trebalo slediti i kakva je uloga crkve u tome. I tako se, tokom dva milenijuma, hrišćanstvo podelilo na više konfesija koje danas predstavljaju Rimokatolička crkva, Pravoslavna crkva, protestantske crkve i istočne pretkalcedonske crkve.

Pravda i svojina

Reforme u crkvi su retke i, po pravilu, iznuđene na ovaj ili onaj način. One koje su vezane za njeno socijalno učenje već su dosta dugo, a i danas su najaktualnije u Rimokatoličkoj crkvi. To učenje podsticano je velikim društvenim promenama. S Francuskom revolucijom 1789. godine i pojavom industrijske revolucije u Evropi crkva se suočila sa socijalnom problematikom u modernom smislu reči. I morala je da reaguje.

Temelji savremenom katoličkom socijalnom učenju udareni su s kraja devetnaestog i tokom dvadesetog veka. To naročito važi za encikliku pape Lava XIII „Rerum novarum“ ( Nove stvari ) iz 1891. godine, koja je „Magna carta“ ( Velika povelja ) katoličkog socijalnog učenja.

Papa Lav XIII je u „Rerum novarum“ pokrenuo pitanje socijalne pravde, ali pri tom nije doveo u pitanje privatnu svojinu. On je samo naglasio da u njoj ne bi trebalo da uživaju jedino bogati, već da ona bude od koristi i čitavom društvu. Pri tom je naglasio da posebna pažnja mora da se posveti siromašnima.

„Rerum novarum“ je i danas, posle120 godina, i dalje aktualno štivo. Surovi liberalni kapitalizam 19. veka, koji je podstakao papu Lava XIII da se posveti socijalnom učenju katoličke crkve, doživeo je danas neku vrstu reinkarnacije. Javio se u prvoj dekadi 21. veka u novom obliku, u uslovima globalizacije tržišta i uz pomoć sofisticiranih i beskrupuloznih metoda sticanja enormnih profita koji su završavali u džepovima najbogatijih.

Socijalno učenje je velika preokupacija i sadašnjeg pape Benedikta XVI. Njegova enciklika „Caritas in veritate“ ( Milosrđe u istini ) govori o stavu Vatikana prema savremenom kapitalizmu. On pri tom tvrdi da je globalni kapitalizam na stranputici i da bi učenje crkve moglo da pomogne u ekonomskom oporavku sveta, i to „pravdom za slabe i ugrožene i većom regulacijom tržišta“.

Teologija oslobođenja

Benedikt XVI se u pomenutoj enciklici ne poziva na Marksa, ali neke njegove teze podsećaju na one koje je svojevremeno zastupao pisac „Kapitala“. One su, doduše, prilično zamagljene apstraktnim frazama, tako da „Caritas in veritate“ nema snagu i svežinu ekciklike „Rerum novarum“. Inače, kao što je poznato, Vatikan je promenio svoj kruti stav prema Marksu i u mnogome revidirao svoj odnos prema njemu. Pre svega, prema njegovom ekonomskom učenju.

Najznačajnija pojava u razvoju hrišćanstva i njegovom socijalnom učenju danas je nesumnjivo teologija oslobođenja. Nastala je u Latinskoj Americi 60-tih godina prošlog veka pod snažnim teorijskim i metodološkim uticajem Marksovog učenja. Njen cilj je da preobrazi društvo kroz oslobodilačku praksu.

Latinoamerička teologija oslobođenja se 1975. godine na konferenciji u Detroitu, SAD, povezala sa teologijom afroamerikanaca i feminističkom teologijom. Kasnije se proširila po Evropi i drugim delovima sveta. Danas ima svoje pristalice i u susednoj Mađarskoj.

Osnivač teologije oslobođenja je peruanski dominikanski sveštenik Gustavo Gutieres. U delu pod naslovom „Teologija oslobođenja, perspektive“ on je analizirao duhovno i materijalno siromaštvo. Ono prvo je nazvao „glad za Bogom“, a drugo „glad za hlebom“.

Siromaštvo je, po njemu, rezultat nepravde i nepravednog uređenja društva. „Siromaštvo nije sudbina; ono nije nesreća, već nepravda. Siromaštvo je rezultat društvenog uređenja i mentalnih i kulturnih kategorija; ono je povezano sa načinom na koji je društvo sazdano“, veli Gutieres u pomenutom delu.

Među najistaknutije teoretičare teologije oslobođenja svakako spadaju urugvajski teolog Huan Luis Segundo i brazilski teolog Leonardo Bof. Obojica su u mnogome inspirisana Marksovim učenjem.

Po mišljenju mnogih analitičara crkve i njenih stavova, teologija oslobođenja je i danas najsvežija ideja u dva milenijuma staroj hrišćanskoj crkvi.

Sukob teologa oslobođenja i bivšeg kardinala Jozefa Racingera

Marksov uticaj na Segunda naročito je uočljiv u metodološkom pristupu problemima kojima se bavi u teologiji oslobođenja. On pri tom često polazi od Marksovih Jedanaest teza o Fojerbahu i deli Marksovo gledište o teoriji i praksi. Odatle je, u skladu sa 6. i 11. tezom o Fojerbahu, izvedeno i Segundovo shvatanje teologije: „Najprogresivniju teologiju u Latinskoj Americi više interesuje kako biti slobodan nego kako govoriti o slobodi. Drugim rečima, teologija oslobođenja ne bavi se u tolikoj meri sadržajem koliko metodom da stvori teološki sistem u skladu s našom stvarnom životnom situacijom“. ( J. L. Segundo, The Liberation of Theology, str. 9. )

Kapitalno delo Leonarda Bofa „Crkva: harizma i moć“ i danas se smatra „Biblijom“ teologije oslobođenja. Ono ga je, međutim, dovelo 1984. godine u sukob sa Vatikanom, a posebno sa sadašnjim papom, a tada kardinalom Jozefom Racingerom, koji se nalazio na čelu Kongregacije za doktrinu vere. Bof je dobrim delom zaslugom kardinala Racingera osuđen na ćutanje, a izbegao je ekskomunikaciju iz crkve samo zahvaljujući podršci brazilskih kardinala Paola Evarista Arnsa i Alojsija Lošajdera.

U uvodu knjige „Teologija oslobođenja – od konfrontacije do dijaloga“, koju je Leonardo Bof napisao zajedno sa bratom Klodovisom Bofom, realnost Latinske Amerike je ovako opisana: „Oni su gladni, siromašni, eksploatisani, i umiru od gladi. To je realnost sa kojom se suočava teologija oslobođenja. To nikog ne ostavlja ravnodušnim i to je, razume se, razlog zašto teologija oslobođenja pokreće tolike debate, reakcije, kritike i entuzijazam“.

To, nažalost, nije samo realnost Latinske Amerike. Bede danas ima čak i u Evropi.