Maskota Vučko i dalje suvenir na Baščaršiji

Igre su trajale do 19. februara 1984. godine, a održavale su se na sarajevskim planinama: Bjelašnica (alpsko skijanje za muškarce), Jahorina (alpsko skijanje za žene), Igman (nordijske discipline i ski skokovi) i Trebević (bob), te na lokacijama u gradu: Olimpijski stadion „Koševo“, Olimpijski kompleks „Zetra“, Kulturno-sportski i sajamski centar „Skenderija“.

Odluku da Sarajevo bude domaćin XIV Zimskih olimpijskih igara doneo je Međunarodni olimpijski odbor 1978. godine, na zasedanju u Atini. U konkurenciji su bili japanski Saporo i zajednička kandidatura dva švedska grada Falun i Geteborg. Sarajevo i Jugoslavija su postali središte svetskih i medijskih zanimanja. Samo otvaranje pratilo je najmanje dve milijarde ljudi preko TV-a. Smatra se da su Zimske olimpijske igre sigurno jedna od najboljih stvari koje su se dogodile u bivšoj Jugoslaviji.

I dan-danas po Bosni možete zateći te stilizovane pahulje, simbol Igara, ili maskotu Vučka, ali je od borilišta ZOI malo šta u „voznom stanju“ – bob staza na Trebeviću, skakaonice i ski-staze na Igmanu odavno se ne koriste za sport – tokom rata neki od „olimpijskih“ objekata bili su idealan artiljerijski zaklon. Sad po njima umetnici crtaju grafite. Hala Zetra je srušena granatama, pa posle rata obnovljena. Čak je i baklja za koju se pretpostavljalo da je 1984. godine putovala 5.289 kilometara od Atine do Sarajeva, gde je zapaljen olimpijski plamen, umesto u muzeju, završila na internet aukciji, na sajtu eBay. Prodavao je baklju i neki taksista iz Kragujevca, tvrdeći da je pronašao tokom rata u Vukovaru, ali se ispostavilo da tih baklji ima na hiljade. Štancovane su kao suveniri. Originalne, pak, nema ni u sarajevskom Olimpijskom muzeju – tamo se čuva fenjer u kojem je donesen plamen, bela uniforma sa crvenim olimpijskim žigom koju je nosila Sanda Dubravčić ali baklja ne postoji. Legenda kaže da je u privatnoj kolekciji čuva neki bosanski biznismen.

Zašto lenji Bosanci pored nadarenih Slovenaca? – pitali su se mnogi po samoupravnim sednicima. Važnu ulogu imao je Branko Mikulić, „najdarovitiji hrvatski političar u istoriji BiH“, „otac moderne Bosne“, koji je dve godine posle OI izabran za predsednika jugoslovenske vlade. Mikulić je želeo da izmeni Bosnu koja je predstavljala „prokletu avliju“ jugoslovenske federacije. Najzaostalijoj među republikama ponudio je program – hiljadu biblioteka, hiljadu škola, asfalt u svako selo, a tu je nenadano „uletela“ i Olimpijada. Kako je 1991. napisao Predrag Matvejević: „Branko Mikulić, Hamdija Pozderac i cijela grupa koja je došla iza Džeme Bijedića – u stvari su oslobodili Bosnu od jedne vrste kolonijalizma koji je dolazio i iz Beograda i iz Zagreba i iz Ljubljane.“

Profesor Mile Lasić, koji je bio Mikulićev saradnik, ali i saradnik našeg lista, pisao je pre nekoliko godina: „Svaka čast svakomu, ali bez Branka Mikulića XIV Zimske olimpijske igre ne bi bile ono što su bile. A bile su veličanstvena smotra mladosti i ljepote, perfektno organizirana sportska i medijska manifestacija prvog reda, milenijumski iskorak Bosne i Hercegovine, koji je, nažalost, neće spasiti nesreće samo osam godina poslije. Međutim, da nije na čelu Igara bio Branko Mikulić, takvi kakvi smo bili i tada, a danas smo još puno gori, nikad ne bismo postigli to što smo tada postigli. Branko Mikulić je, naime, sa svakim u Jugoslaviji, uključivo i protivnike, mogao razgovarati ravnopravno. Na isti način je komunicirao i sa strancima. Bez takve ličnosti i njegovog danonoćnog angažmana bi na Igrama došao do izražaja naš notorni javašluk, a s njim na čelu Igara je svatko dao najbolje što je mogao… U iščezlo Brankovo vrijeme, BiH je bila nedjeljiva. Povezana i autocestama i školama, novim sveučilištima, industrijskim organskim svezama. Sve ostalo je potom tužna i dobro poznata povijest. Povijest zaborava i ljudi i vlastitih civilizacijskih uzleta u nebo, kakva je bila i sarajevska Olimpijada, od koje je prošlo samo četvrt vijeka, a kao da je bila u antičkom dobu.“

Drug Tito je bio mrtav već četiri godine, svi su kukali – zašto baš usred štednje u Sarajevo uložiti 131 milion dolara – ali je Olimpijada ipak održana i definitivno je promenila ovaj grad. Sređena je infrastruktura, izgrađeno je stotine novih objekata, među njima jedan od najluksuznijih hotela u SFRJ, „Holidej In“, sa čijeg krova je počela prva pucnjava rata u Bosni. Te 1984. odvijalo se finale Hladnog rata, vreme kada je olimpijski duh stajao u senci ubistva izraelskih sportista na OI u Minhenu, američkog bojkota Olimpijade u Moskvi i sovjetskog bojkota Olimpijade u Los Anđelesu. Na čelo MOK-a dolazi Frankov sekretar za sport i bivši ambasador Španije u SSSR Huan Antonio Samaran. Za svoju prvu Olimpijadu zaigrao je na Sarajevo. Grad sa tri religije i jednom ideologijom, ispostavilo se, povratio je svetu olimpijski duh. Na listi sponzora našli su se, pored ostalih, rame uz rame Fabrika trikotaže iz Čakovca i „Koka-Kola“ iz Atlante, bio je to čudan spoj liberalnog socijalizma i liberalnog kapitalizma.

Ceo grad je – svedoče Sarajlije – izgledao kao na teferiču. Pevalo se dan i noć – grupa Makadam i Miladin Šobić svirali su na Mojmilu, Neda Ukraden i Zdravko Čolić pevali ispred Skenderije, beogradska Skadarlija imala je veče u hotelu „Evropa“, Novi fosili, KUD „Slobodan Princip Seljo“ i Indeksi nastupali su u dvorani RU „Đuro Đaković“, a manifestaciju „Dubrovnik u Sarajevu“ obeležili su Frano Lasić i Ibrica Jusić.

Jugoslovenski skijaš Bojan Križaj, koji je u ime svih sportista polagao olimpijsku zakletvu na otvaranju prenošenom za dve milijarde ljudi širom planete, zaboravio je pola teksta, ali je uz pomoć aplauza punog „Koševa“ ipak nekako završio. Igre je otvorio Mika Špiljak, predsednik Predsedništva SFRJ.

Zastavu Jugoslavije na otvaranju i zatvaranju igara nosio je Jure Franko, jedini osvajač medalje za „plave“. Iako se najviše očekivalo od Križaja, Borisa Strela i ski-skakača Primoža Ulage, koga su iz milošte zvali Đulaga, jer je leteo kao đule, Franko je u veleslalomu „uzeo“ srebro. Navijači su ga bodrili s transparentom: „Volimo Jureka više od bureka“. A zna se koliko je u Bosni teško voleti nešto više od bureka. Za nagradu od države dobio je video-rekorder marke „hitači“ koji je kao poseban luksuz bio obećan svim „domaćim“ osvajačima medalja. Možda su Jugosloveni tada imali i sportske sreće – na OI nisu učestvovali najbolji „smučari“ tog vremena – Ingemar Stenmark i Mark Đirardeli jer su bili profesionalci, a tada je olimpijac mogao biti samo amaterski sportista.

Jugoslovenski hokejaši na ledu doživeli su debakl – od Sovjeta, za koje je tada igrala možda najbolja petorka ovog sporta svih vremena: Fetisov, Kasatonov, Krutov, Larionov, Makarov – izgubili su 9:1, ali su zato pobedili Italijane 5:1, što je na ulicama Sarajeva proslavljeno kao da su postali šampioni.

Na OI u Sarajevu učestvovao je i čuveni Endi Vorhol. Pozvan da sarađuje u seriji postera vodećih internacionalnih umetnika pod nazivom „Umetnost i sport“, ikona pop art pokreta nacrtao je takmičara u brzom klizanju slaganjem superpozicije dve fotografije, kako bi izrazio kretanje. Tako je nastao fenomenalni plakat za ovu disciplinu na sarajevskoj ZOI. Danas kultna supa „Campbell's Soup“, od koje je Vorhol napravio jedan od najprepoznatljivijih umetničkih radova u istoriji suvremene umetnosti, bila je „zvanična juha“ Olimpijade u Sarajevu. Zanimljivo – maskotu Vučka, koja je i 30 godina kasnije jedan od najpopularnijih suvenira na Baščaršiji, nacrtao je Slovenac, ilustrator Jozef Trobec iz Kranja.

Prevarili Kirka Daglasa

Goran Bregović se seća u dokumentarcu „Robna kuća“ da su stranci lutali sluđeno po gradu jer su ih svi vukli u svoje domove da piju s njima kafu. Sarajlije su non-stop vikale „nema problema“ iliti na brzinu naučenom engleskom: „Nou problems“.

– Onda se neki sarajevski mangup sjeti i baš koga će da zajebe – Kirka Daglasa – sećao se Bregović. Holivudskom superstaru jedan kafedžija u ćevabdžinici „Dalas“ naplatio je 100 dolara za nekoliko porcija ćevapčića. Posle su svi u gradu želeli da ga „ubiju“. Zatvorili su mu restoran jer niko nije hteo tu da sedi, pošto ih je obrukao pred gostima.