Masovne eutanazije u „logoru za pse“: Kako je na hiljade pasa izgubilo život u prihvatilištu u Požegi?

JKP „Naš dom“ je, prema odgovoru koji smo dobili na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, na teritoriji na kojoj posluje od 2019. do 2023, godine uhvatilo 5.732 psa (vlasničkih i napuštenih), dok je eutanazirano 3.743.

Među psima koji su smešteni u prihvatilište za napuštene pse i nad kojima je sprovedena procedura eutanazije, prema odgovoru koji smo dobili od ovog preduzeća, uglavnom su lutalice. Među njima je malo vlasničkih pasa.

Spašen pas iz prihvatilišta dobija novu šansu za život ili – bezbedniju smrt

Beograd, koji ima više prihvatilišta i na hiljade uhvaćenih pasa, od 2019. do 2023. godine, nema nijednu eutanaziranu životinju. Već taj podatak aktivira alarm za uzbunu, kada se uporedi sa brojem eutanazija koje je izvršio „Naš dom“ u Požegi.

“Oni posluju sa Užicem, Požegom, Ariljem, ranije sa Prijepoljem i Čajetinom, ali je Čajetina raskinula ugovor i formirala svoju službu za zoohigijenu”, rekla je aktivistkinja iz Užica Ivana Milošević.

Prema zvaničnim informacijama iz 2023. godine, Požega ima prihvatilište u koje mogu da smeste od 100 do 120 pasa, zavisno od veličine životinje. Imaju tri veća i 16 manjih kaveza.

Na dan kada smo dobili odgovor od JKP “Naš dom”, navodi se da su unutar prihvatilišta 64 odrasla psa, bez štenaca. Prethodnih godina, mogli su da smeste 250 pasa, imali su 50 kaveza, od kojih su tri veća za boravak više životinja, ostali su manji za pojedinačni boravak.

“Obišla sam prihvatilište u Požegi, tako da znam i uživo kakvo je i videla kako oni predstavljaju svoj rad. Trudimo se da izvučemo neke pse iz prihvatilišta. Nalaze se u betonskom boksu ograđenom zelenom ceradom, podovi su mokri, oni sede sklupčani u uglu u sopstvenim fekalijama. Kada ulazite unutra oni se ne raduju, ne prilaze rešetkama, nemaju više snage, preplašeni su. U istom boksu su i mali i veliki psi i štenad – zdravi, bolesni, povređeni. Po svim vremenskim uslovima je apsolutno isto, nema zaštite od hladnoće, a leti od vrućine. Postoje, možda, jedna do dve drvene palete koje su u fazi raspadanja i to je jedino što, osim betona, tu postoji. Oni ne vide dnevnu svetlost. Horor je u kakvom stanju se nalaze oni koje spašavamo, a to nam se još i naplaćuje”, istakla je aktivistkinja Milošević.

Kako objašnjava naša sagovornica, JKP “Naš dom” sakuplja štenad, iako je to protiv zakona.

Deo člana 26 Zakona o dobrobiti životinja kaže:

“Zabranjeno je prevoziti ženke prvih sedam dana posle donošenja mladih na svet, novorođene životinje kod kojih pupčana vrpca nije sasvim zarasla, bolesne ili povređene životinje, osim ako je prevoz životinja neophodan radi lečenja, prinudnog klanja, odnosno prinudnog lišavanja života”.

“Svaki put kada mi štenad spasavamo iz azila, dajemo veliki novac na lečenje, a pitanje je koje štene preživi. Poslednji put kada smo uzeli štenad u decembru, nisu preživela nakon sedam dana terapije”, dodaje Ivana Milošević.

Jedan karantinski dan naplaćuje se kao deset

JKP “Naš dom” Požega preuzimanje psa “debelo” naplaćuje – 4.200 dinara. Iz preduzeća pravdaju da na taj način naplaćuju čipovanje i sterilizaciju ali, kako nam je Milošević objasnila, grad već daje novac za medicinske usluge. U taj iznos ubraja se 10 karantinskih dana.

Međutim, Milošević je taj novac dala za samo jedan dan, jer je psa preuzela dan pošto je uhvaćen.

Pored toga što prihvatilište preuzimanje psa naplaćuje više od predviđenog, prema njegovom cenovniku, čipovanje i sterilizacija se naplaćuju (u proseku) 10 dinara, a eutanazija odnosno „lišavanje života na human način“, prema računu iz 2022. godine, 150 dinara bez PDV-a.

“JKP ‘Naš dom’ dobija na tenderu, tako što kod njih, na primer, eutanazija košta oko 100 dinara. To je klasično nameštanje tendera. Te cene stavljaju da bi prošli tendere”, rekla je aktivistkinja Ivana Milošević.

Procedura eutanazije životinja

Pas ne može da bude uspavan za 150 dinara, osim ukoliko te lekove neko ne kupuje „na crno“, ili ih dobija besplatno, ili se ubrizgava ko zna šta, tvrdi doktor veterinarske medicine Miloš Milošević.

Da bi se pas uspavao, prvo je neophodno obaviti klinički pregled i utvrditi da li je u pitanju neizlečiva bolest. Eutanazija ili ubistvo iz milosrđa, kako joj je drugi naziv, obavlja se na vrlo specifičan način. Kada veterinar postavi dijagnozu neke faze bolesti i kada se vlasnik saglasi sa tim predlogom veterinara, onda se popunjava obrazac, koji se zove Saglasnost ili Zahtev za eutanaziju životinje, gde se upisuju podaci vlasnika, podaci o životinji, kao i dijagnoza na osnovu koje se predlaže eutanazija. Na kraju tog obrasca vlasnik se potpisuje i usaglašava sa procedurom.

„Ukoliko je stvarno neizlečiva bolest ili ukoliko je pas u nekoj terminalnoj fazi bolesti, ili ukoliko je pas nepokretan da ne može da obavlja fiziološke potrebe – tada se radi eutanazija“, ističe Miloš Milošević.

Eutanazija agresivnih pasa se ne obavlja zato što je pas agresivan, nego se po posebnoj proceduri, na osnovu izveštaja veterinarskog inspektora, daje nalog za zbrinjavanje tog psa. Za te pse postoje posebni azili. Sa njima može da se radi, čak postoje programi gde ti psi pokušavaju da se dovedu u neku svoju primarnu fazu, da budu ponovo “normalni“ psi, a sa njima rade obučena lica.

Kako objašnjava veterinar Milošević, „pas lutalica ne može da bude eutanaziran bez odluke nadležne službe, znači komunalne zoohigijene, a oni moraju da rade po nalogu koju daje inspektor“.

Da bi se izvršilo ubistvo iz milosrđa, pas ne sme da pati, već mora da se dovede u stanje da ne bude svestan šta se dešava i za to postoje posebni lekovi. Kada se pas anestezira, kada on više nije svestan šta se oko njega dešava, tek onda se ubrizgavaju jedna od dve supstance.

„Jedno se zove eutanazol, a drugo se zove T-61. Kada se ubrizga, to deluje tako što postepeno ugasi centar za disanje i centar za rad srca. Tako da pas nema neke loše efekte, ne trza se, ne muči se, ne povraća“, ističe on.

Bočica od 50 ml, prema rečima Miloševića, košta negde oko 50 evra.

„U zavisnosti od toga kako se taj lek aplikuje, da li se aplikuje direktno u venu, da li se daje direktno u srce ili pluća, potrebno je negde između 10 i 30 ml leka. Znači da sam lek košta najmanje 1.500 do 2.000, plus anestezija i rad nekog stručnog lica“, dodaje.

Eutanazije su najviše izvršavane 2021. i 2022. godine, kada je procenu pasa radio Milan Božić, doktor veterinarske medicine i bivši predsednik opštine Požega, inače član Srpske napredne stranke (SNS). Uhapšen je 2019. godine zbog sumnje da je, zajedno sa vrhom opštinskog rukovodstva, zloupotrebio službeni položaj.

“Božić je, kada su bili raspisani tenderi, bio onemogućen da dobije ugovor, pa je firmu prebacio na sina i na taj način dobio mogućnost da posluje”, objašnjava aktivistkinja Ivana Milošević.

Umesto poštovanja zakona – masovna eutanazija

Kada je usvojen Zakon o dobrobiti životinja, JKP “Naš dom” je poslalo nekoliko radnika na edukaciju u Kragujevac, a zatim u Vršac, kako bi naučili da zakon poštuju i primenjuju. Nakon dobijenih sertifikata i zvanja “kontrolor brojnosti pasa i mačaka”, otvoren je azil u Požegi, gde su počeli da rade.

Kako je preneo izvor poznat novinarki, koji je radio pri ovom preduzeću, a zbog bezbednosti želeo da ostane anoniman, poslovanje je u početku bilo dobro, bez problema, ali nakon određenog vremena, počela je masovna eutanazija. Umesto poštovanja Zakona i odgovarajućeg protokola kako uspavati životinju, prema objašnjenju našeg izvora, uglavnom petkom ili subotom, radnici sajlama za klanje svinja ulaze u boks, drže psa za vrat i daju mu otrov direktno u srce, bez prethodnog uspavljivanja.

Veterinarski tehničar je, kako objašnjava izvor, za tog, sada već ubijenog psa, u izveštaju navodio da je uradio veliki broj zahvata, kao što je i kastracija, a onda fakturiše sve opštini kako bi opština pokrila troškove.

“Oni su te životinje zakopavali na gradskoj deponiji i tu sam ja napravio snimak i onda sam, jer mi je bilo žao tih životinja, otišao u SUP i podneo tužbu, zatim sam preko nekih ljudi alarmirao advokaticu u Beogradu koja je došla i poslala novinara da napravi reportažu“, objašnjava sagovornik.

Nakon uporne borbe sa vetrenjačama, sagovornik odlučuje da kod direktora traži da ga proglase tehnološkim viškom i da više ne radi u ovom preduzeću: “Više nikada nisam otišao u azil, iako znam da se i dalje isto radi”, zaključuje.

Poslednji zabeležen slučaj psa koji je prošao CNR („uhvati-steriliši-pusti“) program u požeškom prihvatilištu koji je vraćen na mesto gde je bio uhvaćen, završio se tužno – zatečen je u izgladnelom i izmučenom stanju.

Tekst je nastao u okviru Škole digitalnog novinarstva Slavko Ćuruvija fondacije