Maštovite metafore

Slovačka aforistika i u granicama Čehoslovačke posedovala je svoju autentičnost i prepoznatljivost.

U mnogo čemu se razlikovala od češke koja je bila umivena, uglađena i suptilna, dok je slovačka bila i ostala robustnija, angažovanija i direkntija.

Po brojnim obeležjima, zapravo, mnogo je sličnija srpskom aforističkom izrazu, i to zbog izbora tema, načina pristupa njima, umetničke hrabrosti, odsustva samocenzure, britkosti, beskompromisnosti…

Slovačka satira, poput srpske, najveći uzlet postigla je u eri komunizma kroz kritiku političkog i ideološkog jednoumlja, duhovne skučenosti, falsifikovanja prošlosti, izmišljanja neprijatelja, neefikasnosti privrede, nametanja kulturnih obrazaca…

Meta slovačkih pisaca oštrog pera u posttotalitarnom periodu nakon 1989. postali su neodgovorni poslanici (Iz parlamentarnih kuloara: Neimenovani poslanik se uzdržao od glasanja.

Nije se probudio na vreme, Drahoslav Mika); nezajažljivi ministri u vladi (Ko zna od čega će živeti vlada kad nam bude sve uzela, Ondrej Kalamar), kontraverzni biznismeni (Najvažnija briga biznismena je briga o utaji poreza, Marian Palko); korumpirane sudije (Sudovi su zatrpani predmetima, a neke sudije mitom, Peter Gosanji); mediji koji šire senzacionalizam i laži (Medijska slika: lepo uramljena laž, Jan Maršalek)…

Slovački aforizam, kako nam pokazuje antologija Munje i gromovi (Srpska reč, Beograd 2020), fokusira se i na društvene anomalije, kao što su prevelike socijalne razlike (Savet za rešavanje ekonomske krize: siromašni moraju biti solidarni sa bogatima, Jan Grešak); raširena partikratija (Nova forma biznisa: politička stranka d. o. o, Jan Maršalek), protekcionizam (Sloboda govora je neotuđivo pravo svakog građanina koji podržava vlast, Berko Trnavac); licemerje i konvertitstvo (Kad licemeri plaču, to je samo zato da suzama operu ruke, Tomaš Janovic); vladavina nesposobnih (Političari služe građanima – kao negativan primer).

Autori umetnički efekat postižu maštovitim metaforama, igrom reči, upotrebom savremene frazeologije, ali i prelaskom na nadrealističku bizarnost i dadaistički apsurd.

Pisci kratke forme koriste ironiju i satiru da opišu nedostatke i u nacionalnom karakteru – strah od promena, pasivnost, sebičnost, udvorištvo…

Aforističari upotrebljavaju i kombinuju elemente apsurdnog humora i nonsensa, a razigranost, poetično-šaljive invektive, ironija i samoironija sredstva su kojima vrlo efikasno i ubedljivo stvaraju komične situacije.

Tako dokazuju da čitaocima nije potrebno mnogo da shvate jednostavne istine – dovoljno je da otvore oči.

Slovački aforističari, međutim, ne dozvoljavaju da im društvene, političke, ekonomske i socijalne prilike i pojave budu isključiva preokupacija i zato svojim promišljanjem i književnim pristupom obuhvataju veoma širok spektar tema, poput rođenja (Mudra deca se najteže rađaju.

Ona dugo spekulišu dok konačno ne izađu van, Ondrej Kalamar), detinjstva (Deca su vešta. Plačem se približavaju grudima, Vlado Javorski); obrazovanja (Dok shvatiš da je obrazovanje beskorisno, već imaš diplomu u rukama, Drahoslav Mika); načina života (Živi tako da posle tvoje smrti ne bude ista radost kao pri tvom rođenju, Stanislav Stano Radič); morala (Moralni pobednik nikada neće zauzeti mesto na pobedničkom postolju, Milan Kupecki); ljubavi (Ljubav je ponekad velika prepreka da se ljudi zaista vole, Milan Gala); braka (Brak je firma sa dva suvlasnika. A takve firme prve dožive krah, Tomaš Janovic)…

Značaj antologije Munje i gromovi nije samo u tome što je to prva takva knjiga na srpskom jeziku, već i što je reč o prvoj antologiji slovačkog aforizma uopšte.