Matić: Inicijativa AKB „isprovocirana“ interesima njihovih klijenata

Inicijativu Advokatske komore Beograda za uvođenje novog krivičnog dela „u cilju delotvorne zaštite pretpostavke nevinosti i nezavisnosti suda”, ma koliko besmislena bila, vidim kao opasnu, budući da potiče od predstavnika advokatske struke koji bi, kao pravni profesionalci, ipak morali da znaju osnovne principe zaštite ljudskih prava i demokratskog društva.

Pritom, sama inicijativa je „isprovocirana” isključivo mojim javnim istupanjem, a uzrokovana je, ne iskrenom željom da se zaštiti pretpostavka nevinosti i nezavisnost sudstva, već interesi pojedinih grupacija u okviru komore, i njihovih klijenata.

Pozivanje na zaštitu pretpostavke nevinosti kao tobožnji razlog za usvajanje izmena KZ vidim kao cinično i u potpunosti neiskreno. Pre svega, sudije kao nosioci važne javne funkcije, ne vrše svoju odgovornu aktivnost u vakuumu i efekti koje njihove aktivnosti mogu da proizvedu itekako mogu da izazovu negativne posledice u društvu.

U svom izlaganju ne vidim ništa sporno, pogotovo što sam jasno stavio do znanja da se radi o mom stavu, koji je prouzrokovan načinom kako se vodi celokupni postupak, a sve u kontekstu kritike nekažnjivosti nasilja nad novinarima, na šta ukazuju brojni relevantni međunarodni i domaći izveštaji. Moja kritika je, pri tome, zasnovana na činjenicama, i na kraju čak i potvrđena u drugom stepenu od strane nadležnog Apelacionog suda.

Ponavljam, moje javno istupanje nije imalo za cilj i nije ni na koji način bilo usmereno da vređa pretpostavku nevinosti ili da utiče na nezavisnost sudova. Naime, osetio sam se odgovornim da, kao deo stručne javnosti, ali i kao novinar, izrazim svoj stav o neadekvatnosti postupanja suda u slučaju koji je od prvoklasnog interesa za javnost i čija odluka može da uspostavi (negativan) obrazac za postupanje i u drugim sličnim slučajevima. Načelo pretpostavke nevinosti na koje se AKB poziva, nije uvedeno da bi se u potpunosti zabranila kritika rada sudova, nego da se zaštite prava okrivljenog u krivičnom postupku, i to prvenstveno od samog suda, a ne od javnosti. Podsećam da su suđenja javna, upravo da bi sudovi bili pod nečim što se zove „demokratska kontrola”.

AKB se smišljeno jednostrano odnosi prema problemu, i potencira kršenje pretpostavke nevinosti i nezavisnosti suda, kao jedine vrednosti koje ovo društvo treba da štiti. Šta je sa pravom na slobodu izražavanja? Šta je sa opštim principima u zaštiti ljudskih prava da su ona međusobno jednaka i da jedno pravo ne može a priori da ima „jaču snagu” i „veću vrednost” u odnosu na drugo? Da li postoji „jaka društvena potreba” da se inkriminiše iznošenje stavova o sudskom postupku, tolika da se traži usvajanje izmena zakona po hitnom postupku? Šta je sa demokratskom kontrolom rada suda? Da li je mera inkriminacije srazmerna cilju koji želi da postigne? I šta je uopšte cilj, osim povlađivanje interesima jedne uske grupacije?

Na kraju, inicijativa AKB je i normativni i civilizacijski korak unazad, jer je još 2012. godine zakonodavno telo naše države dekriminizovalo krivično delo Nedozvoljeno javno komentarisanje sudskih postupaka, a zbog toga što se radi „o nepotrebnoj inkriminaciji koja ograničava slobodu ispoljavanja mišljenja, a ograničava i slobodu medija”, te zbog toga što opstanak takve inkriminacije „može voditi zabrani komentarisanja u sredstvima javnog informisanja svakog postupka pred sudom”, uz jasan zaključak da „nekorektno izveštavanje pojedinih medija o nekim sudskim postupcima i davanje neadekvetnih izjava od strane pojedinaca ne mogu da opravdaju krivičnopravnu represiju, niti se, pak, njome može rešiti problem nekorektnog komentarisanja sudskih postupaka u medijima” (iz Obrazloženja uz Predlog zakona o izmenama i dopunama KZ iz 2012. godine).

Reakcije Društva sudija i AKB Beograda povodom ovog slučaja, kao i niz kontroverznih odluka tokom više od decenije, pokazuju da postoji jaka društvena potreba da javnost mora pomno da prati rad pravosudnih organa i reaguje kritikom kad god je to neophodno.

Ako nema demokratske kontrole, nekažnjivost zločina će postati pravilo, a ne izuzetak, a u Srbiji će umesto vladavine prava, vladati interesi povezani sa društvenim anomalijama i teškim nasleđem koje Srbija nosi još od 90-ih godina. Sve to ne može ni na koji način da doprinese ni našim ambicijama u pridruživanju Evropskoj uniji, a obesmišljava i sve pokušaje za kreiranje podobnog okvira za razvoj slobode izražavanja, za šta se, makar deklarativno, zalažu i nosioci najodgovornijih funkcija u državi i društvu.