Matić: Slučaj grozne pretnje redakciji Danasa moraće da postane presedan

– Koliko sam obavešten, naši nadležni organi tražili su dodatne podatke od švajcarskog Proton mejla pre pet dana, ali do danas nisu dobili odgovor. Zamolio sam neke od predstavnika međunarodnih novinarskih udruženja da se založe da ovi neophodni podaci budu isporučeni organima Srbije, kako bi počinilac bio otkriven, kaže Veran Matić, član Grupe.

On je, u komunikaciji sa stranim udruženjima, naglasio da je reč o terorističkoj pretnji i da ne postoji nijedno opravdanje da podaci o počiniocu budu zaštićeni.

– Svi koji čuvaju ove podatke, ili su ih uništili, mogu se smatrati nekom vrstom saučesnika. Oko ovih podataka zaista je potrebna zajednička akcija medija i udruženja, ka svima koji moraju do kraja da budu kooperativni u razotkrivanju terorističkih i svih drugih pretnji svih, a u ovom slučaju novinara. Ne postoji nijedan postulat o zaštiti slobode govora i komunikacije, kojim bi se štitilo ugrožavanje slobode govora, slobode medija i novinarki i novinara. Slučaj ove grozne pretnje novinarkama i novinarima, kolumnistkinjama i kolumnistima, drugim pomenutim novinarima i celoj redakciji, moraće da postane slučaj presedan, čije je otkrivanje veoma važno i kako bi se uspostavili novi, efikasni mehanizmi za otkrivanje ovakvih komunikacija i pretnji, i na međunarodnom nivou a posebno u našoj zemlji, navodi Matić i zaključuje da inače, neće biti mogućnosti da se kroz efikasne istrage spreče buduće pretnje, „za koje nikada ne znamo da li su samo pretnje“.

Rade Đurić iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) smatra da poslednji slučajevi slični Danasovom pokazuju sve brže reagovanje tužilaštva i policije po prijavi, ali smatra da praksa prikupljanja podataka i formiranje slučaja, kao i komunikacije među organima bezbednosti ima još dosta rupa i da bi zaštita novinara od internet pretnji mogla da bude efikasnija, brža i sa više pozitivno rešenih slučajeva.

– Zapravo, faze postupaka nisu jednake kada se radi o kvalitetu i očekivanjima. Tužilaštvo se samo obavezalo i zaista pokreće slučajeve u rokovima od 24, a zatim i 48 časova, kako je predviđeno njihovim internim dokumentom. Logično je kada je u pitanju neki ozbiljniji napad ili recimo neki poznatiji novinar, da malo brže kreću u slučaj. Problem je izraženiji na lokalu, gde su manje poznatiji novinari, i slučaj zna da zastane naročito kada ni sami tužioci nisu sigurni da li je neko novinar i u kom svojstvu obavlja taj posao, objašnjava Đurić.

Međutim, on napominje da iako je deo oko prijave problema i prvih reakcija, u slučaju nedavnih pretnji Danasu, urađen vrlo brzo, dalji razvoj slučaja može da bude usporen.

– Problem je prikupljanje podataka i formiranje slučaja, zatim kvalifikacija gde je nekada veoma teško se dođe do podataka o osumnjičenima. Jer kada se radi o društvenim mrežama, pošto je u pitanju internet, mora jasno, nedvosmisleno, da se utvrdite da se radi upravo o onom licu koje se sumnjiči. Onda naše institucije često posežu za dodatnom, međunarodnom pomoći i moraju da se obraćaju stranim ministarstvima, koja onda jako teško i sporo prikupljaju potrebne podatke. Ipak, nekad se veoma brzo utvrdi da se radi o licu koje je zaista uputilo pretnje, ili recimo, o licu koje je od ranije poznato policiji, pa se brzo reaguje, nastavlja naš sagovornik.

Jedan je od bitnijih problema u domaćoj krivično-pravnoj praksi, skreće pažnju Đurić, jeste način na koji se shvata pretnja.

– Novinar subjektivno zaista oseća da mu preti opasnost, ali ako institucije zaključe da objektivno ne postoji opasnost da se to dogodi, onda faktički krivičnog dela i nema. I onda oni ne rade to adekvatno i kako treba. Mi moramo tu praksu da menjamo, a čini se da su tužioci napravili dosta pomaka, te da je i njima jasno da tu praksu moraju da menjaju. Taj problem ide i ka sudovima, koji moraju ugrožavanje bezbednosti da shvate na onaj način na koji mi to vidimo, da zaista postoji posledica i pretnja, međutim, kako je vreme prolazilo tako su im te slučajeve odbacivali, i oni su počeli verovatno da vode računa o tome da i ta statistika teče kako treba, objašnjava Đurić.

Kada je u pitanju poslednja pretnja Danasu, Đurić ocenjuje da je reakcija bila adekvatna, iako se očekivalo da bude „za nijansu brža“.

– Generalno mislim da samom sistemu, i tužilaštvu i policiji, treba jedno ozbiljno restruktuiranje oko načina na koji se prijava prima, kako komuniciraju međusobno, kako bi to bilo kvalitetnije, jer opet tu postoji neki mali gep, praznina gde ima propusta. A plašim se da ako praksa nije dobra, to opet može da rezultira nekim napadima, a da mi ne možemo adekvatni da reagujemo, ističe Đurić.

Selektivnost u postupanju

Postoji određena selektivnost u postupanju u pojedinim slučajevima, što direktno zavisi od pojedinačnog tužioca ili policajca ili recimo komunikacije između policije i tužilaštva, pa se često stvari uopšte ne pokreću, kaže Đurić. „Dešava se i da mi nemamo informaciju da se slučaj pokreće i to je dodatni problem. Zbog načina na koji su tužioci i policajci naučeni, oni nekad ne shvataju da treba obavestiti i žrtvu, da treba i ona da ima informacije o čemu se radi i kako sve funkcioniše, često to zaboravljaju i nekad žrtva i ne zna da se postupak vodi“, kaže Đurić.

Procenat rešenih slučajeva mali

Statistika, kako napominje Rade Đurić, u poslednjih nekoliko godina pokazuje da su procesuiranje i okončavanje sličnih slučajeva poboljšane, ali da je procenat rešenih slučajeva ugrožavanja bezbednosti na internetu ipak dosta mali. „Kod fizičkih napada ili nekih drugih konkretnijih krivičnih dela, dosta lakše se dolazi do osumnjičenih ali i dokazuje sama pretnja. U slučajevima pretnji na netu ili mrežama postoji subjektivni i objektivni momenat, neko je izrekao nešto što ne znači da će to i izvršiti, posebno kada neko paušalno izriče često na profilima slične stvari, svima preti, a ne izvršava pretnju. U tim slučajevima policija i tužilaštvo gledaju dosta blaže. Mora da se nađe neki način da se ta praksa promeni.“