Matić: Vučić je znao da se novinari prisluškuju

Veran Matić kaže za Danas da je o jednom slučaju prisluškivanja novinarke 2014. godine obavestio Aleksandra Vučića, a da je Vučiću tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović rekao „da to nije tačno“.

Trbović je u razgovoru za nedeljnik Vreme označio bivšu državnu sekretarku MUP-a Dijanu Hrkalović kao osobu koja je rukovodila operacijama u vezi sa praćenjem i prisluškivanjem novinara, u okviru Odeljenja za poslove bezbednosti od 2014. godine. On je rekao da su od novinara pratili „Svetu Marjanovića kada je došao za savetnika Zorane Mihajlović, tada ministarke saobraćaja, Milinka Veličkovića sa Megatrenda, novinarku Svetlanu Vojinović, između ostalih, kao i da možemo da nagađamo ko je sve praćen i prisluškivan jer su kasnije svi ti diskovi fizički uništeni“. Izveštaji o prisluškivanju su, kako je naveo, dostavljani Hrkalović i Ivanu Ristiću, šefu kabineta ministra Stefanovića.

Svetomir Marjanović nije želeo da za Danas komentariše tvrdnje bivšeg inspektora Trbovića.

Novinar i član Radne grupe za bezbednost novinara Veran Matić podseća za naš list da prisluškivanje novinara nije novijeg datuma. On napominje da se neposredno posle 5. oktobra 2000. godine mogao dobiti uvid u dosije, ako ste ga imali u MUP-u, što je i učinio.

– Iskoristio sam tu priliku i u na stotinjak stranica koje su mi pokazali, bilo je nekoliko naloga ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića (1988 – 1990) da me prisluškuju po nekoliko meseci. Uredno je postojao i nalog za prestanak prisluškivanja ali nije bilo sadržaja prisluškivanja, zaključaka i sl. Iz dosijea je vidljivo da ga je neko očerupao, kao i da je u nekom trenutku 1993. godine počeo da se negde vodi neki drugi dosije – kaže Matić.

Prema njegovim rečima, upravo zbog toga što posle 5. oktobra nije izvršeno temeljno suočavanje sa našom prošlošću, između ostalog i kroz uređeno otvaranje dosijea, kao u slučaju Štazija (DDR), kroz određeni oblik sankcionisanja kršenja zakona pri ugrožavanju sloboda, bezbednosti, ubistava … stvoren je prostor za kontinuitet, bez ikakvih konsekvenci.

– Slučaj „opservacije i tajne pratnje novinarke lista Alo Svetlane Vojinović, bez otvorene operativne obrade, bez naredbe suda, u organizacionoj jedinici koja nama ovlašćenja za te radnje“ očigledna je zloupotreba položaja a verujem da bi se mogle pronaći još neke inkriminacije. Ovaj slučaj je iz 2014. godine. Do danas nemamo rasplet. Kada sam dobio podatke i izveštaj o praćenju koleginice, kao predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, o tome sam obavestio Aleksandra Vučića. Od njega sam dobio informaciju da mu je ministar policije Nebojša Stefanović rekao da nije tačno da je novinarka praćena i da su primenjivane druge radnje – ističe Matić.

On dodaje da nije imao mehanizme da na neki drugi način dalje ovaj slučaj ispituje, „bilo mi je važno da je opservacija, praćenje prestalo“. Naš sagovornik veruje da bi bilo moguće pronaći način da se u potpunosti rasvetle prijave iz 2015. godine, a da bi se jedino nepristrasnom istragom kontrolnih organa, moglo preventivno delovati da se ne ponavljaju.

– U međuvremenu imali smo slučaj Nedeljnika, kada je neku vrstu uvida u komunikaciju Dragana Šutanovca sa redakcijom ove novine imao Aleksandar Vulin. Preko Stalne radne grupe za bezbednost novinara, podneta je prijava Republičkom javnom tužilaštvu, a ja sam insistirao da na jednu od sednica dođe i Veljko Lalić i detaljno opiše ovaj slučaj. Nažalost, Tužilaštvo nije napravilo neki pomak u ovom slučaju – ukazuje Matić. I to je, dodaje, takođe jedan od onih slučajeva gde je potrebna profesionalna nepristrasna istraga i ubedljivi rezultati.

– Pošto ih nema ostaje nam uverenje da je neovlašćeno prisluškivanje moguće i nekažnjivo, i sve ono što to nosi sa sobom. Mogućnosti zloupotreba su ogromni, uticaj na samocenzuru izuzetno velik, ometanje profesionalnog obavljanja posla, naročito istraživačkog novinarstva izuzetno veliko – zaključuje Matić.

Novinar i bivši predsednik NUNS-a Vukašin Obradović ističe da treba znati postupak legalnog, zakonitog prisluškivanja novinara.

– To izgleda ovako: radnik UKP predloži meru primene nadzora telefonskih i drugih komunikacija određenog novinara, načelnik UKP pogleda predlog, odobri ga, a onda predmet ide ka tužiocu i sudiji za prethodni postupak. U UKP se vraća naredba koja se u originalu dostavlja BIA koja uključuje telefon na slušanje preko mobilnog operatora. Prema mojim saznanjima, ovaj način se retko koristi jer ostavlja suviše pisanih tragova – ukazuje Obradović.

Naš sagovornik dodaje da je u takvim okolnostima, ilegalno prisluškivanje moguće samo direktno preko operatora.

– Naime, Telekom sigurno ali mislim i VIP i Telenor, imaju sobu u kojoj sede operativac BIA i tehničar operatora. Kada oni dobiju naredbu uključuju određeni broj, to se evidentira i kreće prisluškivanje. Oni to teoretski mogu da učine i bez naredbe ali da li se to radi može se dokazati samo civilnom kontrolom – ističe Obradović. Prema njegovom mišljenju, mnogo više opasnosti postoji zbog Zakona o elektronskoj komunikaciji, koji omogućava takozvane „zadržane podatke“.

– To je velika opasnost po novinare jer omogućava evidenciju svih brojeva koje ste kontaktirali, bez obzira što nije dostupan sadržaj razgovora. Na osnovu toga se može mnogo toga zaključiti, pa je samim tim ugrožen institut zaštićenog izvora. Na to su svojevremeno, kad je ovaj zakon usvajan upozoravali i Rodoljub Šabić, tadašnji poverenik, i Saša Janković, tada zaštitnik građana. Predlagane su i odgovarajuće izmene zakonskih rešenja ali to nije prihvaćeno – podseća Obradović.

Što se tiče praćenja novinara, dodaje, njega najviše koristi Služba za specijalne istražne metode (SSIM) i tu su zloupotrebe moguće jer sve često „ostaje u kući“.

BIA prisluškivala KRIK

U nedavnom razgovoru za Danas urednik KRIK-a Stevan Dojčinović rekao je da nema nikakvu sumnju da novinare KRIK-a prisluškuju, ističući da su više puta bili pod nadzorom BIA. „Poznat je slučaj iz 2016. godine kada su nas mesecima pratili a zatim ceo izveštaj BIA o nama objavili u tabloidu Informer. Protiv BIA sam još te godine pokrenuo postupak kod Zaštitnika građana, ali Zoran Pašalić do danas, pet godina kasnije, nije okončao taj postupak – naglasio je Dojčinović. On je dodao da se iz nedavnih događaja vidi da se razgovori članova redakcije opet slušaju, jer im je urednik Srpskog telegrafa postavio pitanje sa jasnom informacijom kada smo se i sa kim čuli, odnosno da je „znao da smo se čuli sa advokatom Dejanom Lazarevićem, i znao je tačno i kad“.