Matković odgovorio Rio Tintu

„Rio Tintu se nije dopalo ono što se čulo u Evropskom parlamentu – a čuo se glas građana Srbije

Neću trošiti puno reči u uvodu s obzirom da je ovo n-ti put da Rio Tinto odgovara meni i drugima za sitnice. Ukratko, sa nekoliko prijatelja odnosno drugih aktivista i pravnika sam bio u Evropskom Parlamentu gde smo govorili o pretnjama, hapšenjima i kršenjima ljudskih prava koje smo doživeli, a potom i o ekonomskim i pravnim aspektima projekta „Jadar“. Rio Tinto je pokušao da omalovaži značaj događaja u Evropskom Parlamentu, pokušao je da odbrani svoju ekonomsku studiju uprkos određenim neizvesnostima i pokušao je da demantuje da ima ikakve veze sa ostalim rudarskim korporacijama u Srbiji što nije tačno.

Pošto je Rio Tintov tekst podeljen na tri celine, tako ću i ja podeliti svoj odgovor na demantovanje njihovog predstavljanja našeg skupa u Evropskom parlamentu kao „malog sastanka“ (1), potom na pitanje o ekonomskoj isplativosti projekta (2) i pitanje o vezi Rio Tinta sa drugim rudarskim korporacijama (3). Kroz ovo će nadam se biti čitaocima moguće da detaljnije saznaju i to o čemu je sve bilo govora u Evropskom Parlamentu, iako se nadam da ćemo ubuduće imati i potpuniji izveštaj kada bude dostupan.

AD1. Evropski parlament i značaj događaja koji je organizovan u njemu

Prvo, što se tiče Evropskog parlamenta, Rio Tinto je u svom tekstu dobar deo vremena posvetio omalovažavanju sednice na kojoj se raspravljalo o kopanju litijuma u Srbiji i BiH. Događaj se, ne slučajno, zvao „Balkan na raskršću: rudarenje litijuma, ljudska prava i borba za životnu sredinu.“ Prema Rio Tintu, to je bio „manji sastanak“ – moje pitanje je šta je to „manji sastanak“, ako je između ostalog on organizovan od strane Evropskog biroa za životnu sredinu, na njemu bilo 75 prijavljenih ljudi od kojih je većina u službama Parlamenta iz oblasti energetike sa uživo prenosom koji je sniman za potrebe dokumentarnih filmova i koji je bio dovoljno značajan da na njega dođe i sam direktor evropskih poslova Rio Tinta, Džonatan Ferherbergen. Sam taj direktor je ostao zatečen kada su na ovom „sastanku“ evroparlamentarci saslušali svedočenja o kršenjima ljudskih prava i to od samih naučnika i aktivista, a koje je podržala velika većina da ne kažem cela „publika“ inače, kao što sam rekao, sačinjena od stručnjaka i različitih službi Evropskog Parlamenta. Što se tiče broja parlamentaraca, nadam se da Rio Tinto ne misli da Evropski Parlament za svaku stvar poziva uvek i svugde 720 članova parlamenta? I nadam se da znaju da svako od ovih članova ima neko svoje zaduženje kao i svoje interese i da imaju moć da sazivaju skupove i pretresaju određena pitanja kako bi dalje usmeravali delovanje Evropskog Parlamenta. Na ovom „sastanku“ je promenjeno mišljenje i predstavnicima Evropskih Zelenih do te mere da je i sama predsedavajuća rekla da je ovde reč o „neokolonijalizmu“ i, dolazeći iz usta evroparlamentarke Sara Matju, inače članice i Komisije za međunarodnu trgovinu, ovo ima posebnu težinu. Rio Tinto u svom pismu ne pominje to da na tom „sastanku“ njihov direktor nije uspeo da odgovori na argumente osim vrlo kratko „imamo drugačije shvatanje ekonomije“, na izlaganje Jovana Rajića iz RERI-ja o pravnim aspektima projekta i praksi „sečenja projekta“ (salami slicing) se nije ni osvrnuo niti demantovao, a sve što je rekao na sastanku bilo to da je ponavljao kako „Rio Tinto hoće dijalog“ i da faktički nije imao šta da kaže ni na jedno od izlaganja koje je čuo. Nakon tog sastanka je pokušao da priđe aktivistima, ali bukvalno nisu ni ruku hteli da mu pruže i onda je otišao. E, tako je izgledao taj „sastanak“ gde je i Rio Tintov direktor bio prisutan. Sva sreća da nam je korporacija Rio Tinto ovim putem rekla da je ovo toliko nebitan sastanak koji nije nikome promenio mišljenje i toliko je nebitan da je korporacija morala i zvanično da kaže da je nebitan. Dobro je da ste nam rekli, zamalo da se ogrešimo.

AD2: Ekonomska studija

Ono što je inače problem koji se ne tiče toliko Rio Tinta koliko EU jeste da sve te potrebe za kritičkim sirovinama koje Rio Tinto citira, nisu rađene na osnovu potreba stanovništva EU nego na osnovu potreba industrije. Tu postoji razlika. Da li je u redu da usled zelene tranzicije nastavimo da prihvatamo da je ok da svake godine neko u EU kupuje novi telefon ili da više klase poseduju po pet kola? Ovakve stvari su i neki evroparlamentarci pomenuli, a ja sam zato u svom izlaganju u Evropskom parlamentu priču zaključio sa predlogom da, ako ne EU ne želi kršenja ljudskih prava na periferiji Evrope, onda mora smanjiti potražnju za ovim sirovinama u centru Evrope i zaista mislim da je čitavu ovu priču sa kritičkim sirovinama potrebno ponovo osmisliti, izračunati potražnju na osnovu ljudskih potreba, a ne potrebe industrije i da ćemo tek onda shvatiti da nam novi rudnici verovatno i ne trebaju jer je njihovo postojanje sada isključivo vezano za autoindustriju i rudarsku industriju i to na ovaj način može ugroziti i samu zelenu tranziciju na svetskom nivou, ukoliko dovede do kršenja ljudskih prava bilo gde, a ne samo u EU.

Iz tog ugla je jako bitno način na koji modeliramo buduću potražnju i zašto uopšte to radimo. No, uprkos tome što je čitav pristup upitan ovakav kakav je, problemi se čak nisu rešili ni ako pogledamo način na koji je ta industrijska potražnja iskalkulisana. Rio Tinto me poziva da objavim odakle mi informacija da je modeliranje neizvesno ili da povučem izjavu javno. Pa, izjavu neću povući jer sam ovu „informaciju“, dobio od Press službe Rio Tinta, mejl od 07. 10. 2024. godine dobijen sa adrese [email protected], a koji ću sa zadovoljstvom ovde citirati u celini jer sadrži više istine od onoga što je Rio Tinto napisao u odgovoru meni. Dakle, citiram Press službu Rio Tinta: „Doprinos BDP-u i porezi posebno su osetljivi na buduće pretpostavke o cenama litijuma i borata. U slučaju litijum karbonata, ova procena koristi prosek dugoročnih prognoza analitičara tržišta litijuma. Za bornu kiselinu, cene su ekstrapolirane iz istorijskih trendova. Iako Ergo Strategy Group postupa sa razumnom pažnjom prilikom davanja prognoza ili predikcija, priroda ekonomskog modeliranja podrazumeva određeni stepen neizvesnosti. Posebno, rudna renta i porezi, kao i njihovo vreme plaćanja, u velikoj meri zavise od brojnih faktora uključujući cene sirovina, devizne kurseve, kapitalne troškove razvoja projekta, vremenski plan projekta, operativne troškove i druge finansijske aranžmane. Sve finansijske vrednosti su prikazane u evrima. Gde je to bilo potrebno, američki dolari su konvertovani u evre po kursu koji je važio u četvrtom kvartalu 2023. (US$1 = €0,95).”.

Onda sam kontaktirao nekoliko analitičara tržišta litijuma, poput Leonardo Buice iz organizacije “Energy Transitions Commission”. Dobio sam odgovor da su on i njegov tim procenu radili na osnovu budućih projekcija prodaje električnih vozila u različitim ključnim regionima Evrope. Na moje pitanje da li će kriza nemačke autoindustrije i potencijalno zatvarnaje fabrika automobile kod Folksvagena i drugih proizvođača uticati na pad potražnje za litijum karbonatom, dobio sam sledeći odgovor, koji opet ne ide u prilog Rio Tintu: “Generalno gledano, izazov za prihvatanje električnih vozila na globalnom nivou i u Evropi je dostupnost jeftinih električnih vozila za masovno tržište – onakve kakve trenutno proizvode kineske auto kompanije, npr. BID, dok su se nemački proizvođači automobila za sada više fokusirali na premium/”high-end” tržišta.”. Samo da pojasnim šta ovo znači: pod ovim “high-end” i “premium” tržištima se misli na tržišta za višu srednju klasu u Nemačkoj i drugde, što znači da čak i ova kola koja se budu proizvodila, u prevodu neće biti masovno dostupna na isti način na koji su to kineski električni automobili i da je to problem i u Evropi i generalno, kada je reč o prihvatanju električnih vozila. Međutim, odgovor se nastavlja:

“Moguće je da bi kratkoročni izazovi proizvođača automobila ili uvođenje tarifa mogli usporiti prihvatanje električnih vozila u EU – ali će ukupna putanja potražnje i za električnim vozilima i za litijumom i dalje verovatno rasti. Konkretno, za litijum, alternativne hemije baterija na bazi natrijuma još uvek nisu komercijalno konkurentne, pa će biti potrebno još nekoliko godina da bi se dostiglo širenje (npr. >10% tržišta). S obzirom na ovo, verovatno ćemo nastaviti da vidimo rastuću potražnju za litijumom – koja se zadovoljava povećanjem ponude širom Australije, Južne Amerike, Kine i SAD.”.

Imajte na umu da se ovde govori u globalnim okvirima, a pogotovo poslednji pasus, koji nigde ne pominje Srbiju. Takođe, pretpostavka porasti za litijumom se zasniva na tome da natrijumske baterije neće biti razvijene dovoljno brzo – šta će biti kada se razviju, teško je pretpostaviti, ali je za verovatno da će to dovesti do smanjivanja tržišta za litijum karbonatom. S druge strane, ponudu za litijumom zadovoljavaju već uobičajeni dostavljači litijuma širom SAD, Australije i Južne Amerike (Čile, Bolivija, Argentina – misli se na ove zemlje pre svega). U Evropi gde jeste trenutno kriza u nemačkoj autoindustriji, prethodne predikcije jednostavno nemaju šta da kažu niti je koliko ja znam, urađena analiza o potencijalnom uticaju ove krize na pad potražnje.

No, ukoliko do toga dođe, možemo očekivati veći upliv država koje pokušavaju da spasu ovu autoindustriju, a time i otvaranje vrata za veći pritisak na Srbiju da se izvede projekat Jadar što može dovesti do društvene nestabilnosti. Elem, uzevši u obzir da EU odbor za kritičke sirovine želi da podrži kopanje finansijski, te da će kupovinu električnih vozila subvencionisati Nemačka, a onda potom i Srbija, i to ne samo kupovinu nego i proizvodnju, kao što je već uradila u slučaju sa Stelantisom u Kragujevcu, a otvoreno je pitanje da li će i proizvođači baterija poput InoBat-a ili proizvođači stanica za punjenje, dobiti isto subvencije. U vestima je bilo reči o tome da je Srbija već subvencionisala InoBat, a potom je premijerka to demantovala tako da nije jasno o čemu je reč, ali je na konferneciji “EV days” u Novom Sadu u oktobru to jasno ocrtano kao buduća državna politika nezavisno od toga da li je neko pojedinačno preduzeće već dobilo subvencije. U svakom slučaju od cele price sa električnim vozilima u igri je trka za subvencijama, pre nego za borbu za spašavanje životne sredine od klimatskih promena, što je navodno bio cilj cele ideje sa električnim vozilima. Ovde nisam ni pomenuo ni to da su glavni proizvođači automobila, poput Tojote ili BMV-a, u međuvremenu od kada su kalkulacije za potražnju rađene, odlučili da odustanu od električnih vozila i razvijali motore na vodonik (u Rio Tintovom odgovoru se navodi da je BMV uporedo sa tim investirao u jedan austrijski rudnik litijum, ali to je bilo da se samo zameni lokacija iz koje se zadovoljava postojeća potražnja i to ne znači da planiraju da nastave električna vozila tako da je demant Rio Tinta bio tu suvišan u svakom smislu – jednostavnije bi bilo reći da ne postoje pouzdani podaci na to koliko će dugoročno njihov prelaz na vodonik moći da održi potražnju litijuma). Ni oni nisu bez problema, ali poenta priče je da kalkulacije o potražnji litijuma nisu ni iz bliza toliko izvesne kao što se predstavljalo u javnosti, a ja sam namerno kontaktirao Rio Tinto pre objavljivanja bilo čega kako bih proverio odakle im podaci i to što su mi sami napisali da je modeliranje neizvesno sam naprosto citirao jer, kao što i sami znaju, to je tačno. Svaki model podrazumeva neke pretpostavke, a kada se pretpostavke menjaju, kao što je vrlo izvesno da će se menjati usled naših nestabilnih vremena, onda će se u realnosti menjati i ono što se modelira, a to je u ovom slučaju realna potražnja za litijumom. U ovim modelima dakako nije ni moglo biti pretpostavljeno da će Folksvagen želeti da zatvori fabrike, jer se to desilo nakon ove analize koja je objavljena 2023. godine. Vodeći ekonomski istoričari poput Adama Tuza govore su zbog velikog stepena neizvesnosti naših privreda čak uveli i pojam “polikriza” da bi objasnili međusobno pojačavajuće krize koje utiču i na samo modeliranje bilo kakvih budućih ekonomskih trendova. Izostaviti mogućnosti tih kriza iz modeliranja jednostavno predstavlja u današnjem svetlu zastareo pristup, pogotovo u Evropskoj Uniji gde je s jedne strane ratište u Ukrajini, s druge strane odvajanje Nemačke od ruskog gasa, što direktno utiče i na cenu struje, pa samim tim i na cenu proizvodnje industrijskih proizvoda raznih vrsta, kao i automobile, a s druge strane i slabe stope rasta (u Nemačkoj je prema MMF-ovim predikcijama za 2024. stopa rasta tačno 0%), a potražnja za električnim vozilima se, kao što sam spomenuo, ipak oslanja na ogromne programe subvencija sa dosta neizvesnim ishodima i o tome bi trebalo da budemo otvoreni. Prema samim predstavnicima nemačke autoindustrije u okviru konferencije “EV days”, rečeno je da je manje od 1% populacije u Srbiji ima kupovnu moć za električna vozila i da očekuju da prvi kupci budu zapravo druge korporacije i država. U Nemačkoj je to nešto bolje, ali kao što je opet rečeno, ovde nije reč o istom tipu vozila kao u Kini i sve zaivisi od toga da li će se nastaviti sa elektrifikacijom ili odustati kao što je slučaj sa BMV-om i Tojotom, a možda ubuduće i Folksvagenom, inače simbolom nemačke autoprivrede, i da li će oni koji nastave ovu trku uopšte uspeti da spuste cenu svojih vozila tako da budu masovno dostupna i bez subvencija. To je jednostavno previse “ako”: “ako” uspu da ne budu samo premium vozila, “ako” kriza autoindustrije ne postane dublja, “ako” subvencije uspu, “ako” ponuda litijuma ne bude dovoljna iz Južne Amerike, Australije, itd. i “ako” ne dođe do neke buduće krize u lancu snabdevanja. Te sve stvari ekonomsko modeliranje ne može u potpunosti predvideti niti je posao onoga ko modelira da izriče proročanstva – ali zato je posao mene kao nekoga ko se bavi ekonomskom istorijom da skrenem pažnju na trendove koji nisu nužno pomenuti u modelu što sam i uradio. A to da je modeliranje neizvesno je potvrdila i sama Press služba Rio Tinta tako da za sve potencijalne nejasnoće Rio Tinto upućujem da se obrati samom sebi odnosno svojoj Press službi koju je u odgovoru meni nazvao “neimenovanim izvorom”.

AD3: Rio Tinto i “Dundee”

„Dundee“ iz Kanade, korporacija koja planira da kopa zlato na Homolju, vlasnik je „Avala Resources“ u čijoj istražnoj licenci je 75% udela imao – Rio Tinto (o ovome je pisao Aleksandar Nastevski, izvor je njegova vest na Nova S od 10. decembra 2021. godine pod naslovom “Šta spaja Rio Tinto i kopače zlata sa homoljskih planina?”). To sam pomenuo kako bih svima skrenuo pažnju na to da su ove rudarske korporacije često povezane. Ovo mogu i dalje da produbim. Naime, istovremeno, u BiH, recimo u Kaknju, bušotine sprovodi kompanija „Drillex“ koja radi i za Rio Tinto, i za „Dundee“ i za „Adriatic Metals“ koji kopa u Bosni. U međuvremenu, poznata je priča da kineski „Chinalco“ ima najveći udeo vlasništva u Rio Tintu (11%), dok sam Rio Tinto sarađuje sa „Ziđinom“ u Boru na istraživanju drugih ruda pored litijuma. U svakom slučaju je dobro što je Rio Tinto i ovo pomenuo pa da mogu da malo još i produbim ovu poentu i hvala im na tome.
P.S. Kada smo kod ekonomskog modeliranja iz dela “AD2” u ovom tekstu, zanimljivo je da je studija Ergo grupe objavljena inače u vreme kada je projekat “Jadar” bio navodno otkazan. To je nešto što je Rio Tinto propustio da objasni kako je došlo do toga i kako je baš kada je i korporacija i vlada Srbije govorila da se projekat ne nastavlja, angažovana grupa čija studija se danas koristi kao reklama za “ekonomske benefite” od projekta “Jadar”. Napominjem takođe da sam kontaktirao eksterne analitičare tržišta litijuma tek nakon što sam kontaktirao “Ergo Strategy group” sa pitanjem oko potražnje litijuma, ali su mi rekli da su oni angažovali spoljne saradnike za to i nisu mi dali dodatne informacije od koristi – a i svakako je u redu dobiti drugo mišljenje van ovakve korporacije, naveo je Matković.